Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Znači, da iskoristi, da manipulacijom i lažima – verujem da se on stidi toga štolaže, verujem, bez obzira što se radi o takvoj ličnosti, verujem da se toga stidi ijedva čekam suočenje sa njim i odgovor na to, kada smo on i ja, pošto se nikada uživotu nismo videli u Surčinu, kada je on to sa mnom u Surčinu razgovarao, kadasam ja njemu davao spiskove za privatizaciju firmi, kada sam ja sa njim razgovaraoo prodaji droge ili bilo čega drugog. Zato govorim o ovim detaljima i zato sada to ipominjem. Sledeći put smo se videli, mogu i taj detalj da pripremim za sutra, jersam vodio beleške raznih događaja dok sam bio u vladi, pa mogu tako da nađemi taj tačan datum. Ali, to nije toliko sada bitno, i mislim da je to bio, ne da mislim,nego sam skoro siguran, da je to bio i poslednji susret Zorana Ðinđića sa njim. Toje bilo 2002. godine, negde u proleće. Zoran me je jednog dana pozvao i rekao mije: “Ej, je li možeš da zoveš Stanka Subotića”? Ja kažem: “Mogu, što”? “Pa, znaššta mi se desilo, zvao me je Legija”. Ja iznenađen, otkud on, pošto znam da umeđuvremenu nisu bili u kontaktu, ili, ako jesu, to je tako nešto strašno retko, makao: “Našao mi telefon, zvao me i rekao mi, kao, je li možemo da se vidimo”... Ilimu je ispričao preko telefona, to sada nije ni važno. Ne sećam se ustvari, moždaje važno, ali ja se toga ne sećam. Uglavnom je rekao da ga je Legija zvao da mukaže: “Hej, Zorane, da li ti znaš da mene hoće da ubije Stanko Subotić i da mu tiu tome pomažeš”. Onda je Zoran rekao: “O čemu pričaš, kakav ja, kakav StankoSubotić”? “Ne, ne, meni su to rekli moji Hrvati, hrvatska služba, da hoće mene daubije Stanko Subotić, pa, znaš šta, da ne bi sada tu bilo krvi do kolena i da ne bihja ubio njega, hajde ti vidi sa njim o čemu se tu radi”. I onda Zoran, kakav je većbio, pozove mene i kaže mi: “Ej, molim te, hajde ga zovi, hajde mi njih dvojicu daspojimo, pa neka oni to rasprave, nemoj tu sad da bude opet nešto po novinama”,pošto su, naravno, i Stanko Subotić i Legija vezivani za Zorana i to su ti paradoksio kojima sam malopre govorio.Milorad Luković, siguran sam, znači, siguran sam, to mogu da tvrdim, da se samnogo političara DOS, u periodu od 5. oktobra 2000. do 13. marta 2003, videonebrojeno puta više nego sa Zoranom Ðinđićem. Znači, od Dušana Mihajlovića, ali,hajde, kao, eto, Dušan Mihajlović je ministar policije, pa je morao, a i sa ZoranomÐinđićem se on video, jer je predsednik vlade, ili, recimo, Nebojša Čović, ali opetće neko reći, pa da, ali to je zbog juga Srbije. Ali niko ne vezuje zaštitu Legijinogdivljanja po Beogradu, divljanja, znači, koje je kulminiralo tokom 2002. godine– doći ćemo i do toga – iživljavanja po kafanama, hapšenja ljudi, maltretiranja,pucanja po lokalima, teranja da pevaju pesme, da ljube majice Radovana Karadžića,zaključavanje cele diskoteke i teranje ljudi unutra da pevaju i da psuju Karlu delPonte i tako dalje. I niko to ne vezuje za zaštitu tih ljudi koji su se sa njim višeputa viđali, nego za zaštitu Zorana Ðinđića. I taj problem koji je Zoran imao zbogtoga što je na taj način već bio obeležen u javnosti, pomoć koju nije imao ni sajedne strane, i to ću vas podsetiti, čak ni od svoje stranke. Čak je i njegova strankabežala od sukoba sa drugim političarima, izuzev dva ili tri člana stranke, mislim naGorana Vesića, Čedomira Jovanovića i eventualno Zorana Živkovića, ali svi oni suvrlo brzo stavljeni u isti koš. Oni drugi to nisu radili. Na taj način doveden je u vezui Stanko Subotić, i samo mu je još to trebalo. Ja sam onda zvao Stanka Subotića,ispričao mu o čemu se radi, on nije hteo da dođe i rekao je: “Ma, ne pada mina pamet, pa to je nameštaljka, ti znaš šta on meni radi”. To “znaš šta on meni37