Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Ubistvo Gavrilovića je bilo, da tako kažem, onaj tas na vagi Vojislava Koštunicekoji je trebalo da dokaže da, osim što Zoran Ðinđić ima privatnu službu državnebezbednosti koju zloupotrebljava jer izmišlja priče, izmišlja Ibarsku, izmišljaStambolića, izmišlja ne znam šta već sve, jer sve izmišlja, hapsi ljude, vodi ih uHag, isporučuje ih – oni i ubijaju. Znači, i sami znate kako to biva, plašite se, imateodređeni stepen strepnje, pa, kao, “dobro, dobro”, sve do trenutka dok vam ne kažu:“Evo, ti ljudi i ubijaju”. I Gavrilović je bio potreban da bi se to dokazalo, znači, ja samsiguran da su oni ubili Gavrilovića. Ja za to nemam dokaze, i znam da to može da seizrekne kao moj stav, ali je meni potpuno jasno da je to urađeno zbog toga da bi sedokazalo nešto do čega vam je stalo da javnost u to poveruje... Mišljenje javnosti jeveć delimično bilo promenjeno, ona euforija građana, kako je DOS super i tako dalje,već je počela da splašnjava zbog stalnih svađa za koje je optuživan Zoran Ðinđić, nikriv ni dužan. I, ako pogledate pres–klipinge iz tog perioda, videćete da ne postojinijedna izjava Zorana Ðinđića protiv Vojislava Koštunice, niti jedna, ali postoji milionizjava Vojislava Koštunice kojima direktno optužuje Zorana Ðinđića. Ali je to nekakobilo prirodno i to se nekako tolerisalo.Znači, u toj atmosferi gde je javnost već zamorena svađama, Zoran Ðinđić je većkriminalac, švercer cigareta, pragmatik, “ma jeste, dobar je, Evropljanin je, ali pusti,mnogo je uprljan, ljudi oko njega su prljavi”. Oko Čede, ne samo zbog “zebre”, nesamo zbog džipova, ne samo zbog obezbeđenja, nego zbog tih priča – viđen saLegijom – stvoreno je već uverenje da je to novi Marko Milošević. Oko toga se višei ne postavlja pitanje. Drugi članovi DOS, to su sve kriminalci, ološ, i tako dalje itako dalje. Znači, u toj atmosferi, bez obzira na sve to, potrebno vam je još samonešto da ubedite i javnost i, naravno, te ljude koji tu odlučuju, Vojislava Koštunicupre svih, da morate hitno sa njima da se razračunate, jer ti si sledeći. Ono što im jenedostajalo bilo je to da se dokaže da “oni” ubijaju i to je urađeno tako što je ubijenMomir Gavrilović.I znate, sve to, da ne ponavljam ono što sam do sada rekao, a pobuna “Crvenihberetki” je samo poslednji čin, dobro ili loše, kako se uzme, izrežirane predstave kojatraje od 5. oktobra 2000. sa manje ili više intenziteta, koja se pojačava hapšenjemRadeta Markovića i otkrivanjem ubistva na Ibarskoj magistrali, hapšenjem MiloradaLukovića posle incidenta u “Stupici”, suspenzijom posle paljenja diskoteke uKuli, hapšenjem grupe Dušana Spasojevića maja meseca – to sam preskočio, alipretpostavljam da će me to neko pitati, pa ću o tome odgovarati – i tako dalje i takodalje. Jer, ono što je tog trenutka evidentno, a ustvari što se i inače zna, to je davlast drži onaj ko ima vladu Republike Srbije, a ne onaj ko sedi u Miloševićevomkabinetu i, ne znam, razmenjuje poslanice sa popovima. I to se u javnosti Srbije vrlodobro zna, i da su se Zorana Ðinđića, bez obzira da li ga vole ili ne vole, u Srbijipočeli da plaše. Jer, Srbi su takav narod, vole da se plaše svojih vladara, dok je timešto ima hrabrosti, time što je bez reči uzeo i izručio Miloševića, time što nije imaoproblem da uhapsi ovoga, da uhapsi onoga, kao, lako će se promeniti ta situacija ipreći će deo administracije i struktura na stranu Zoranovu. A to je ono što je moraloda se spreči, bez obzira na vojsku koja je sve vreme učestvovala u satanizacijiZorana Ðinđića, znači, direktno je učestvovala preko svojih službi, uglavnom prekoSlužbe bezbednosti. Bez obzira na tu vrstu, da tako kažem, ogromne pomoći kojuje kabinet Koštunice imao, bez obzira na to što smo znali da su strukture iz te bivše31