Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

i tako dalje i tako dalje. I na osnovu toga ste mogli da utvrdite potpuno, potpuno dautvrdite da je Zoran Ðinđić bio praćen.Kad su to utvrdili, to je isti onaj sistem, da vas podsetim, kako su otkriveni ubiceBoška Buhe a posle toga je, da li dan ili dva posle toga, je utvrđeno, i to mi je rekaoJanjušević, ili Nenad Milić, neko od njih dvojice, onako u panici, otkrili su da se toisto dešavalo i dok je Zoran Ðinđić bio na Kopaoniku. To je otprilike sistem u komese određeni telefoni u određenom trenutku uključe, samo dok traje ta akcija, 15minuta pre te akcije, tokom te akcije i petnaest minuta posle toga. Oni samo izmeđusebe komuniciraju, ima ih tačno toliko. Znači, nema nikakvih poziva van, nikakvihpoziva unutra. Aktiviraju se svi na isti način, ne znam već kako, zaboravio sam kakose aktiviraju, nešto se okrene neki broj, tačno vreme, ili već kako, i na osnovu togatačno možete da utvrdite da li je taj čovek praćen ili nije praćen.To je utvrđeno dan posle toga, njemu je to rečeno, on je to znao. On je znao da je“šupalj”, ali je isto tako znao da to što ima, ima. On nema ništa drugo. Dodatnemere, oprez, bezbednost, ništa on nije tražio zato što su se potrudili ovi koji su zato bili zaduženi da posle toga to sprovedu i da to urade. Kad kažem “ovi”, mislim naMinistarstvo policije i mislim na državnu bezbednost.Oni su, kao, navodno nešto tu pojačali obezbeđenje, uveli neke mere, ne znam, brojtri, broj pet, već ne znam šta. Ali, opet, s druge strane, Zoran je upravo zbog togašto je bio optuživan za bahatost, za korišćenje i zloupotrebu policije, bio političarkoji je želeo da što manje smeta običnim građanima i da se od njih razlikuje, a to jepodrzumevalo da nije dozvoljavao, sem u retkim prilikama, da ima proceduru kakvaje bila propisana, ne znam, ablendovanje, sirene, ono, ne znam, policija da zaustavljana semaforima kad on prolazi i tako dalje, i tako dalje, što je podrazumevalo, neznam, kakav je to stepen bezbednosti. Neki sedmi ili prvi, ako ide od sedam dojedan ili od jedan do sedam, nije ni važno, upravo zbog toga što bi to sutradanodmah bila tema konferencije za štampu Vojislava Koštunice ili njegovih ljudi, ili bilanaslovna strana medija – “Zoran Ðinđić bahato kroz crveno svetlo”. I onda bi nasledećoj pres–konferenciji morao da odgovara na pitanja: “Pa dobro, što vi prolazitena crveno? A, što imate ablendovana svetla”? A pri tom je i znao da to apsolutnoništa ne znači. To je samo onako, jedan cirkus koji se sprovodi već 50 godina ponekom udžbeniku koji je pravljen 1950. ili, ne znam, 1945, 1946. godine, i kojije napravljen tada za Tita ili za to rukovodstvo, i kao, prenosi se iz generacije ugeneraciju; da to, ako je neko ozbiljan i ako to želi da počisti, može da počisti zapet minuta, da samo štrči u oči i predstavlja neku spoljnu fasadu, i zato to nije nidozvoljavao, ili im je branio da tu vrstu, da tako kažem, bahatosti ili arogancije, iakoje ona zakonski propisana, sprovede.Bio je vrlo uznemiren. Nije se plašio. Znači, nije se plašio. Nije imao strah, ali ga jestrašno nervirala ideja da njega, kao čoveka koji je predsednik vlade, može eto, takoneko, tipa Dejan Milenković da ubije, ili tako neka grupa, iako svi u državi znaju kosu, kao što su svi beogradski mediji znali ko je banda Dušana Spasojevića, ali viniste mogli da pročitate, ne u tim njegovim listovima, nego niti u jednom dnevnomlistu, ni jednu jedinu rečenicu, nijednu rečenicu o nekome od njih.Kao što se danas zna ko ubija po Beogradu, kao što se zna ko organizuje mafiju iko rukovodi mafijom. Kao što se danas zna ko je na koga pucao kada je pokušaoatentat i tako uradio, a nigde to u novinama nema. To u novinama ne postoji. Danas59