Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

34niko ništa ne govori i niko ništa ne menja. Zašto? Pa, zato što je takva vlast, zato štonema ko da se suprotstavi, zato sto smo takav narod.Znači, u toj i takvoj atmosferi, u tim, da tako kažem, stvarima koje su se dešavale,paralelno sa pretnjama, zastrašivanjima, tipa “Hej, nismo mi sami, iza nas je VojislavKoštunica, iza nas je najpopularnija politička stranka u državi”. A da ne govorimo otome da ih SPS i radikali ne samo podržavaju, nego obožavaju. Znači, vi imate, sajedne strane, što se političke scene u Srbiji tiče, 75 odsto onih koji su na strani tihljudi i oni to vrlo dobro znaju i time vrlo dobro manipulišu. U isto vreme, satanizovaniste već da ste izdajnik, da ste čovek lošeg karaktera, da ste kriminalac, da ste švercercigareta, da ste... I normalno je da onda, u tim situacijama, a nemate mehanizme ipoluge vlasti, vi nemate mogućnost da možete da budete sigurni da će na suđenjukoje se upravo odvija za Ibarsku magistralu neko smeti da osudi Milorada Lukovićai da ga stavi u zatvor. Nemate.Jer, na samu pomisao o tome da će on da ide u zatvor, vi imate pretnju da ćenajmoćnija jedinica u državi da dođe i sve da pobije. I ne samo da je to normalno,nego to pravo njima pripada. Jer, dok su oni krvarili kod Bihaća, ti si naručivaobombardovanje Srbije... I to postoji sve vreme, taj kontekst sve vreme postoji. Zoranod toga ne može da pobegne.I on zna da je to tako. On je političar. Znači, mora da vodi računa o tome dazadovoljava većinski deo Srbije, a ne onaj sa kojim ne može da vlada. I zbogtoga kažem da je pobuna “Crvenih beretki” bila samo krajnji, poslednji čin jednesinhronizovane akcije koja je trajala od 5. oktobra 2000, gde su kontakti sa ZoranomÐinđićem i ta veza za koju se nadam da sam je objasnio, zloupotrebljavani na načinda je on, ustvari, sa njima blizak, da je on njihov zaštitnik, da je on njima dozvolio dase bave kriminalom, da je on taj koji je jednog trenutka njih izdao, a da su se ondaoni, potpuno prirodno, okrenuli tamo gde i treba da se okrenu, gde su prepoznaliprave vrednosti, gde su prepoznali tradicionalnu Srbiju i srpstvo i junaštvo i čojstvo– kabinet Vojislava Koštunice i te političke strukture, pa je onda ta pobuna zbog togatakva i bila i zato je i završena porazom Zorana Ðinđića. Pobuna “Crvenih beretki”je poraz Zorana Ðinđića i njegove vlade i on je toga bio svestan ne samo zato što jemorao da smeni Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, zato što je bio prinuđen daih smeni, nego i zbog toga što je bio prinuđen da postavi Bracanovića na to mesto,znajući da tako predaje službu njima i, u isto vreme, zbog toga što je znao da jejavnost tog trenutka bila apsolutno na strani Vojislava Koštunice i te Jedinice koja jeizašla naoružana i zapretila celoj državi.Rekao sam da je posle pobune “Crvenih beretki” kao poslednjeg čina togsinhronizovanog, organizovanog i orkestriranog zajedničkog pokušaja, i na krajuuspeha, rušenje Službe državne bezbednosti i borbe oko nje, to je u isto vreme bioveliki poraz vlade Zorana Ðinđića. Došlo je i do puno kompromisa, kao što je bilopostavljenje Bracanovića na mesto operativnog načelnika, iako je bio zamenik, aliosoba koja sprovodi odluke. Zoran Ðinđić je posle toga otišao u Kulu, još jednom,išao je na slavu, to je bilo 21. novembra, nekoliko dana posle toga i tu je predjavnošću predstavljeno kao, eto, pomirenje, izmirenje, otprilike, sada je sve u redu,“Nisi ti bio kriv, ti si dobar, ovi su loši, ova dvojica su bili loši, imao si loše saradnike”,i tako dalje. I tu nastupa nova faza.Zašto ovo govorim: zato što nastupa nova faza u odnosima Zorana Ðinđića i Jedinice