Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

997. Pitanja punomoćnika oštećenih Srđe PopovićaPredsednik veća:Pravo na pitanja imaju punomoćnici oštećenih.Advokat Srđa Popović: Vrlo kratko. Mene zanima samo da nam objasnite, ne znamda li je o tome bilo dovoljno reči, kako ste se vi uopšte našli u okruženju pokojnogpremijera Ðinđića?Vladimir Popović:Ja sam se sa Zoranom Ðinđićem upoznao 1992. godine, odnosno pre toga samse video jednom sa njim u stanu zajedničkog prijatelja, neposredno posle 9. marta1991. Ja sam početkom tih devedesetih godina obavljao funkciju direktora jednevelike i važne, značajne markentinške agencije, a moji politički stavovi su bili bliskitadašnjoj opoziciji, s tim što sam tada bio blizak Srpskom pokretu obnove i onomdelu monarhističkom koji je bio uz prestolonaslednika Aleksandra, pa sam tako i biodeo tog tima povodom njegovog dolaska. Bio sam učesnik 9. marta i bio sam nasuprotnoj strani od politike tadašnje Demokratske stranke koju su vodili DragoljubMićunović i Zoran Ðinđić, smatrajući da su oni suviše mlaki. Ja sam pripadao ovomradikalnijem krilu i upoznali smo se neposredno posle tog 9. marta u stanu jednogzajedničkog prijatelja i posvađali se oko toga kako je trebalo da izgleda 9. mart, anije izgledao.Onda sam se 1992. godine, preko drugog zajedničkog prijatelja, sreo u nekimdrugim okolnostima i tada počinje naše poznanstvo. Godine 1993. angažovan samod vrha Demokratske stranke, odnosno Zorana Ðinđića, jer tada je predsednik jošbio Dragoljub Mićunović, ali je Zoran Ðinđić bio nosilac izborne liste Demokratskestranke, i zajedno sa svojom agencijom i sa ostalim saradnicima učestvovao sam uradu na toj njegovoj izbornoj kampanji, toj čuvenoj, iz 1993. godine, sa sloganom“Pošteno”, a onda smo se kroz ta 2–3 meseca rada i privatno zbližili, zato štosmo bliski po godinama (on je bio neznatno stariji od mene), bliski po mentalitetu,bliski po mnogim stvarima, i od tada je, praktično, krenulo moje i njegovo druženje,a i poslovni rad u smislu moje pomoći Demokratskoj stranci. Nisam postao članstranke, jer me to nije interesovalo, ali sam sve vreme bio uz Demokratsku strankui radio sam sve izbore, ili sve kampanje Demokratske stranke, izuzev onoga bojkota1997. godine. Tokom dešavanja kasnije, 1999. godine, da bih objasnio otkud ja uvladi i zašto baš toliko blizak sa njim, u međuvremenu je odnos između mene i njegapostao mnogo više prijateljski nego što je bio poslovni, ili što sam ja imao da takokažem bliskosti i veze sa politikom ili sa Demokratskom strankom. Bio sam blizakpolitički, ali sam vrlo retko odlazio u stranku i nisam u životu prisustvovao nijednomsastanku, ni– jednom skupu, niti bilo šta, sem onoga čemu su prisustvovali svi ostaligrađani 1996. godine, demonstracije i tako dalje. To naše druženje, to prijateljstvopreraslo je u jednu porodičnu bliskost i sa njegovom suprugom i decom kao i mojetadašnje devojke, i onda je došla 1999. godina i naše sklanjanje iz zemlje. Pre svegaZoranovo, zbog toga jer smo znali da je prvi na listi, a kako sam ja već tada živeou inostranstvu, onda je on neposredno posle završetka bombardovanja došao kodmene i onda smo odatle zajedno odlazili u neke posete koje je on organizovao: kodŠredera, kod Havela, ili ostalih lidera, što austrijskih, što evropskih, i tako dalje.