Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

je da doveze Legiju i on ga je dovezao u moj stan – on. On nije došao sa svojimobezbeđenjem, došao je sam.U tom periodu, tih petnaestak minuta dok smo sedeli sami Zoran je rekao Subotiću:“Pa, znaš šta, verujem da je to glupost i tako dalje, ali znaš šta, mnogo imapodmetačina, svi nam rade..., možda je namerno to neko njemu pustio da bi gaopet zavadio sa nama, možda to rade ovi iz vojske, ko zna, šta vas košta, sedneš 5minuta, jeste teško, ali sedi 5 minuta i završi taj razgovor”. To je otprilike bio taj deo.Bijelić je doveo Lukovića. Zvonio je na vrata Bijelić, ja sam otvorio vrata. Luković jestajao tu. Video me je. Prvi komentar je bio: “O, ala imate štekove!” Ušao je u stan.Ja sam rekao: “Zdravo”. On je ušao i pozdravio se.Izvadio iz pojasa neki poštolj od 10 ne znam čega, centimetara, cola, već koliki,ono, kao, dok priča sa nama da mu ne smeta, ali, kao, eto, otprilike, ušao je u stan,mogao nas je sve pobiti. Stavio ga je na jedan kamin. Pozdravio se sa Zoranom.Iz tog pozdrava i razgovora video sam da se dugo nisu videli, pošto je bilo: “Pa,gde su ti, pa, gde si ti, pa, šta ima, pa, šta ima”? Upoznao se prvi put u životu irukovao se, ne znam da li su se ranije videli, ali vidim da su se on i Subotić tadaupoznali. Seo je. Zoran je rekao otprilike ono što sam ja vama rekao: “Evo, zvao sime, rekao si mi, reci šta imaš”. Onda je Ulemek rekao: “Pa, znaš, mene su zvaliovi moji iz Hrvatske, Hrvati, znaš, ovi moji. Oni su mi rekli, kao ti mene nešto juriš,angažovao si neke ljude da me ubiju, pa sam ja onda da bih te predupredio, maloangažovao moje, pa sam te malo pratio, pa, znam kad si dolazio na aerodrom, paznaš nema potrebe..”. Otprilike, kao: “Mislim, ej, što da se poubijamo”? Kao i “Štasad”? I tako dalje. Subotić je gledao, smejao se i rekao mu: “Ej, čoveče, ne znam očemu pričaš, kakav ja imam interes, kakve ti i ja imamo ikakve veze u životu? Bilokakve, poslovne, gde se ti i ja dodirujemo? Kakve ti i ja imamo veze? Šta imamo tii ja u životu”? Pa, mislim, to nije bio nikakav povišeni ton niti je to bila neka svađa,to je znači, otprilike, bio prijateljski razgovor, tako je delovalo i ta atmosfera. Ali, kadvodite razgovore ovog tipa, jasno vam je da nešto nije normalno i zato kažem, akoneko možda protumači da je tu bilo neke svađe ili nečega, ne, čak su sedeli jedan dodrugoga, na jednoj sofi Subotić i Ulemek. Zoran je sedeo odvojeno, a ja sam stajaosa strane i doneo im tu nešto, kafu ili vodu, ili već šta, i nastavio da stojim, pošto jeto sve ukupno trajalo 15 minuta, to njegovo boravljenje u mom stanu.I ništa, onda je on tu nešto objasnio, ko je to njemu rekao, zašto mu je rekao, neznam neka imena, počeo je da nabraja neka imena, da li Subotić zna ta imena.Onda je on rekao da ne zna i to je otprilike posle tri minuta bilo jasno da je to jednaprazna priča koja nema nikakve veze, da je jedini cilj bio da do tog susreta dođe. Inama nije bilo jasno zašto je do tog susreta došlo. Zoran je video da je to tako i posle6 ili 7 minuta je rekao: “Dobro, ej, onda je ovo sve u redu, hajde idem ja. Hoćeš ti”,kao Legiji, “je li idete svi, je li idemo”?Pošto Legija nije imao ni vozača ni obezeđenje, ni kola, jer ga je doveo vozač ZoranaÐinđića, morao je da sačeka. On je rekao: “Pa, ne mogu moram da zovem”. Ondamu je Subotić rekao: “Pa nema potrebe, imam ja svoje ljude. Jedan od njih je čovekkoga jako dobro znaš”. Bio mu je zamenik u Jedinici, Branko Ćurčić. “Oni su tu, jaću ih zvati, doći će za tri minuta, odvešće te on”. On je rekao: “Dobro”. Znači, Zoranje otišao sa Saletom Bijelićem. On je ostao još tri ili četiri minuta, koliko je trebaloĆurčiću da dođe do vrata.39