Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

165koji predstavljaju neke javne ličnosti ili rade za neke opskurne novine, vrlo važnisavetnici i saradnici, i tako dalje. Ali govorim vam to da bih vam ilustrovao kako jeizgledala ta atmosfera i kako je ta “duvanska afera” pravljena, od koga je pravljena,iz kojih centara moći je pravljena i, na našu veliku žalost, nažalost Vlade RepublikeSrbije, postojao je još jedan problem u svemu tome. To je lična uloga i upetljanostameričkog ambasadora u sve to, koji je, iz samo njemu znanih ličnih razloga, bezikakve veze i kontakta sa Amerikom, ili dozvole da se to radi, dao dozvolu, što jemeni priznao i ja sam to javno rekao mnogo ranije, dao dozvolu Ivu Pukaniću i RatkuKneževiću, dan pre objavljivanja tog prvog teksta. Oni su njega zvali, konsultovali,pitali ga šta on misli, da li je da objave taj tekst ili ne. On se vadio time što je rekaoda je on taj tekst, da on nije mogao da im zabrani, jer on je demokratski ambasadori u demokratskim društvima šta god neko hoće da napiše, treba da se napiše, štonije tačno. To što mi je rekao nije tačno, pošto je naša služba državne bezbednostiimala tačne podatke da je preko svog saradnika, koji je bio ovde u Beogradu, kojise zove Gabrijel Eskobar, danas je Službenik ambasade Amerike u Pragu, ovde uBeogradu uzeo podatke koje je dobio iz vojne obaveštajne Službe koje mu je vojnaslužba obaveštajna dostavila. Ti podaci su bili “pakovani” i izmišljeni, da sa timpodacima ode u Hrvatsku i da napadne Mila Ðukanovića zbog toga što su hteliMila da primire, da se ne rasturi Jugoslavija, iz političkih razloga, nekih njihovihglobalnih, strateških, geopolitičkih, i tako dalje, a usput, već, kad kači Mila, možemalo da zakači i Zorana, nema veze, pa neka ga zakače, pa njima da bude lakše,jer je to način na koji su navikli da fukcionišu i da rade. To je ta njegova upetljanost,njegova lična i tog njegovog Službenika koji je vrlo brzo posle toga, kada se saznalo,kada smo saznali ko je on, pobegao iz Beograda. Govorim o periodu kada još nijeni postojala ambasada u Beogradu (oni su tada sedeli u hotelu “Hajat” i imali tamosvoje prostorije) i povlačenju Montgomerija iz cele te priče i, kasnije, izvinjenjui objašnjenju i samom Zoranu Ðinđiću, i pokušaju da spoji Zorana Ðinđića i IvuPukanića, za koga nikada nije krio, i dan–danas ne krije, da su ostali prijatelji, itako dalje... Ali ta vrsta institucionalizacije je bila dovoljna ovoj drugoj strani, desnojpolitičkoj, desnoj–levoj, nije ni važno, koju je predstavljao Vojislav Koštunica i kojusu predstavljali neki drugi lideri DOS, bila je dovoljan znak da tu nisu baš čista poslai da to nije samo pisanje nekog tamo opskurnog hrvatskog novinara, koga nekosigurno za to plaća, i pojedinih medija u našoj zemlji, nego da iza toga stoje mnogoozbiljnije sile kao što je Amerika, i otprilike tada je počela da se kreira priča – “ZoranÐinđić je dobar predsednik vlade, on je brz, on je moderan, on je stabilan, ali izgledada je mnogo povezan sa mafijom i sa korupcijom”.Momčilo Bulatović:Gospodine Popoviću, u ovom vašem iscrpnom objašnjenju vi ste dali neku vašu slikute duvanske afere, da je tako nazovemo.Vladimir Popović:Nije to moja slika.Momčilo Bulatović:Vaša analiza. To su činjenice koje ste vi ovde analizirali.