Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

30najbližih saradnika otišao u Ub, 40 km od Beograda, u kuću jednog od tih ljudi kojisu bili na tom sastanku – dakle, pozvao je Branu Crnčevića, Miću Stanišića, bivšegnačelnika policije Republike Srpske, i još nekoliko svojih najintimnijih prijatelja, i tusu ostali do zore i tu su do zore većali i dogovarali se da se okrenu Koštunici. Znači,tu se okreću Koštunici, jer, kao, do tada su podržavali nas. Šta znači to podržavanje?Pa, kao, eto, mogli su da podmetnu bombe i svi da izginemo, jer stalno je to bilotako. Stalno je bilo takvih informacija: “Ej, znate šta se desilo”. Kada je Čedi otišaodžip u vazduh, ja sam se posle toga video sa Stanišićem i onda mi je on rekao:“Jaoj, došla su tri Ukrajinca, mi imamo podatke, stručnjaci za eksploziv, radili su uAvganistanu i..”. Sada već kakve priče ti idu, onako, kao iz “Zone sumraka”. Ali onigledaju, šta mogu; tu će oni nešto otprilike, između redova: “Hej, ako ste pametni,neće vam pasti dlaka sa glave, ali pustite, mi ćemo da budemo ti koji ćemo time daupravljamo”, i tako dalje.Znači, on (Stanišić) tada, govorim da je to proleće, rano leto 2001. godine, posletog sastanka i posle tog njihovog noćnog razgovora u Ubu, odlučuje da se okrenuka Koštunici sa kojim su inače u međuvremenu imali kontakte, ali ne direktne.On ne, ali su imali njegovi ljudi, znači, nisu oni odustajali od bilo čega. Tako jehapšenje Miloševića bila samo ona kap koja je trebalo da bude dokaz VojislavuKoštunici da Zoran Ðinđić i njegova vlada, uz pomoć ovakve policije i uz pomoćprivatne Službe državne bezbednosti, koju navodno vode njegovi privatni ljudi, daje njihov sledeći korak hapšenje Koštunice, jer, ako su i pored toga što je vojskapretila da će dići “migove”, da će “migovi”, ne znam, srušiti helikopter, pored togašto je to kao protivzakonito... Vi se sećate izjave Vojislava Koštunice te večeri, da jeto državni puč. Nije on rekao da je to državni puč zbog toga što je njemu bilo žaoMiloševića, nego što je upravo pod utiskom priča svojih saradnika i raznih strukturakoje su ranije 10 godina vladale, živeo u ubeđenju i verovao da je verovatno sledećipotez Zorana Ðinđića hapšenje Vojislava Koštunice. Zašto – nije važno. Znači,zaoštravanje te atmosfere, napuštanje vlade tada, rasturanje DOS, medijski linč kojije u međuvremenu već uveliko započeo – to je već treći mesec kako divlja duvanskaafera “Nacional” proizvedena u Zagrebu, ne u Srbiji, nego u Zagrebu, gde je glavniakter te priče Zoran Ðinđić i njegov poznanik, prijatelj, šta god, nije ni važno, koga jeupoznao četiri meseca pre toga. To je svakog dana u dnevnim novinama glavna tema.Iako je to forsirano sa druge strane, Zoranu Ðinđiću više na pres–konferencijama kaopredsedniku vlade – to znam, jer sam tome prisustvovao – novinari ne postavljajupitanja na koja on kao predsednik vlade treba da odgovara, nego pitanja da li se voziavionom, šta je sa Ljubišom Buhom, koliko je šlepera prebacio, i tako dalje i takodalje. U toj atmosferi Koštunica ruši vladu, znači, napušta vladu, pronalazi razlogda je to ne znam šta... Slobodan Milošević, hapšenje Slobodana Miloševića i od togtrenutka postoji samo jedan cilj, a to je što pre rasturiti vrh državne bezbednosti. Utom cilju pokušavaju da iskoriste hapšenje Miloševića, da iskoriste onu fotografijuobjavljenu u “Nedeljnom telegrafu” i traži se, sećate se, da se tada zahtevalo dase smene Goran Petrović i Zoran Mijatović zbog toga što se fotografija pojavila umedijima. To je dva meseca bila jedina tema u Srbiji, ništa drugo nije postojalo, da bisve to u avgustu, kao što vam je poznato, kulminiralo ubistvom Momira Gavrilovićai da bi, opet, ubistvo Gavrilovića bilo dodatni dokaz da je Zoran Ðinđić mafijaš, daje Zoran Ðinđić kriminalac.