Dokument - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

240sati i izlazi iz štamparije negde oko sedam, pola osam, jeste izdanje za unutrašnjost,a ono drugo ide dva ili tri sata kasnije. Između ta dva izdanja manje–više nemanikada nekih preterano velikih izmena, sem što ostavljaju mogućnost glavnom iodgovornom uredniku da, ako se desi nešto epohalno, saobraćajna nesreća ili nekatragedija ili neko važno saopštenje i tako dalje, da ga ubaci u to drugo izdanje. Mi,kojima je to bio posao i zadatak – znači, meni i toj službi koja je to radila, ali nisamradio samo ja, to nego su to radili i svi ostali, naravno – kupovali smo odmah tenovine koje izađu i imali smo u rukama tu novinu i taj list. Urednik je bio KačarevićSlavoljub; i videli smo u novinama informaciju, ne znam da li sam prvi video ja,ili me je možda zvao Ivan Ðorđević iz MUP (jer i oni su isto to tako dobijali iodmah proveravali, pošto je njima bilo mnogo važnije za istragu nego što je bilo, datako kažem, ovo važno politički, da li tu piše ili ne piše) i rekao: “Hej, odakle ovajpodatak”? Jedan mali onako tekst, vrlo onako prikriven. Ne mogu da se setim sadatog teksta, ali to nosi u svom novčaniku Kosta Čavoški i taj tekst pokazuje svudau javnosti kao krunski dokaz da su oni, ustvari, uhapšeni tog dana. Neki mali tekstgde otprilike piše, ja mislim čak da je pisalo, “prema nepotvrđenim informacijama”,ili, “iz izvora bliskih istrazi”, kako to već uglavnom piše, ili, “jedan od izvora namje rekao da su najverovatnije juče u nekoj akciji uhapšeni Luković i Spasojević..”.Podsetiću vas i na to da je u tih 7–8 dana bilo jako puno policijskih akcija, gde jepo 30, 40 ili 50 naoružanih policajaca u punoj ratnoj opremi upadalo u određenezgrade u kojima je bilo i po 60–70 stanova i ti ljudi su to mogli da vide. Dešavalose da su dinamitom razvaljivali vrata nekih stanova i, naravno, da je po 20, 30 i 40porodica koje su u toj zgradi živele to znalo i sutra ujutru javili i rekli: “noćas je ovdenešto bilo, izgleda da su nekog pokupili” i tako dalje, pa je u tom smislu intoniranata izjava. Kada smo videli, pozvali smo Kačarevića: “Odakle ti to, ko ti je rekao, štaje bilo”? – “Aajoj, pa ne znam, proveriću, joj, izvinjavam se”, i on je to iz drugogizdanja izbacio na našu intervenciju. Mi to nismo demantovali, ali smo dan posletoga ili dva dana posle toga imali jedan od tih sastanaka i brifinga gde je neko odovih sa oštrim očima primetio da je to bilo u prvom izdanju, da nije bilo u drugom,pitao nas: “Šta je to”? i mi smo rekli šta je bilo. Mislim da je čak tada bio i Kačarevići rekao: “Izvinjavam se, to je naša greška”, kao što se i urednik “Politike” izvinjavaokolegama nešto što je objavio za Tijanića i rekao da je bio 100 odsto uveren da je tainformacija tačna. Dobio je od jednog od članova vlade, pa nije imao razlog da mune veruje. Znači, to je sve što se toga tiče i jedna od desetine grešaka koja postoji inikada niko o njoj više nije pričao dok se nije jednog trenutka, ja sada ne mogu dase setim tačno kada, nije pojavila jedna od tih ubačenih lažnih tema, da je vladaubila, odnosno da je policija dala nalog da se ubiju Spasojević i Luković zbog togada ne bi živi ispričali kako su, ustvari, sa nama ove milione tona droge prodavali, paiz straha da oni to ne urade, mi smo ih ubili. A dokaz? Pa nisu imali dokaz, sem togisečka, jednog stupca sa 3 cm, koji, kažem, i dan–danas nosi ovaj čovek, ali nosei neki drugi, ali dobro, nose i pokazuju. To je sve što znam o tom slučaju i o tompodmetanju za ubistvo Spasojevića i Lukovića.