Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

седели ту вековима, да су се добро слагали са својом хрватском околином и
да су заједно са Хрватима бранили конфин од Турака. И у БиХ није њихово
домовинско право било слабије од хрватског...”.
У следећем одељку са насловом “Оспорени Степинац” говори Ј.Г.
Рајсмилер о питању учешћа катодичке цркве у злочинима над Србима, каже:
“Доказано je да je један број католичких свештеника не само суделовао код
акције преверавања, него да je такође учествовао код ужасних насиља против
Срба”.
Es ist erwiesen, dass eine Anzahl katholischer Priester nicht nur bei
“Bekehrungsaktionen” mitwirkte, sondern sich auch an grausamen
Gewalttätigkeiten gegen die Serben beteiligte.
Рајсмилер признаје да cy поједини свештеници, па и сам Степинац,
осуђивали покаткад терор и злочине. Због тога je Степинац једном нападнут
у штампи. Рајсмилер то наводи и додаје: “Зар није могао поглавар хрватских
католика још више да рескира ? Па не само архибискуп, већ цео епископат,
па чак свештеници уопште ? Па зар се и лаици нису могли покренути ? Јасно
je питање се улива у једно општије: до које je мере хришћанин, грађанин
уопште обавезан на отпор против терористичке државне власти.... Сигурно je
да су поједини свештеници спасили Србе у опасности утолико што су их у
једном брзом процесу начинили католицима. Таква помоћ je била ефикаснија
него протест. Али je исто тако сигурно да би гоњење Срба као целине
озбиљно било спречено да je црква отворено и својим целим ауторитетом
против тога устала...”.
У одељку о Босни, каже Рајсмилер (с. 74): “Пропаст Аустрије доведе Србе
до циља - Босна са Херцеговином постаде део јужнословенске Краљевине.
1941. cy je полуфашистичке усташе утјеловиле у своју “НДХ”, тако је и Босна
постала поприште крвавих прогона Срба од стране хрватских фанатика. To je
нарочито било на у Босанској Крајини...”.
У општем делу на с. 123 стоји: “Са оснутком сепаратне хрватске усташке
државе године 1941. беше дат сигнал за убиствени братоубилачки рат, у коме
су нарочито пали Срби као жртва...”.