Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

главу о једну стену. Други натакну једног дечка на виле од сена и баци га
далеко. Другима су разбијали главу пре него што их баце у провалију, док
смо ми терани напред од живих. После бацаху камење и бомбе на нас, али
они који не беху убијени могли су после неколико дана да искоче. Провалија
беше дубока и беше више него један слој лешина. Ја се изпузах из другог
слоја; други из трећег или четвртог. Ова девојчица је једва успела да се
извуче после 7 дана”. “То беше једна бедна девојчица од 10 година, мршава и
бледа. Сељанка продужи: ‘Једна жена остаде у провалији још много дана и ту
се породи”.
Метода фоибе, заједничке јаме, која је примала са мртвима и живе беше
широке употребе. Усташе су прскале каткад телеса живих кречом, или
бацаху у њих бомбе да би употпунили посао. После, уопште, постављаху за
неколико сати стражу око јаме, једући и пијући и напослетку се удаљаваху
пошто би се помокрили на лешеве. Могло би се каткад догодити да некоме
успе да се извуче напоље, али то беше живо чудо. Једног заиста упозна у
Ливну 1943. партизански песник Горан Ковачић. Он га пропита (о свему);
пусти га да прича на дуго и широко, после стави његово причање у стихове,
начинивши песму под насловом ‘Заједничка јама’. Спада у дела која уливају
више страха. Преживели кога је Ковачић нашао, беше од усташа ослепљен;
шта више, пошто су му ископали очи, натераше га да их рукама гњечи. После
су му пробушили уши и са канапом повезаше уз друге несрећнике, око
стотинак људи и жена: ... (Сад писац наводи Ковачићеве стихове, ЛМК).
“Уз псовке усташе започеше опет свој посао (продужише да раде).
Отсекавши канап који је жртве повезивао преко ушију, секли су им главе пре
него би их бацили у заједничку јаму. Приближно на свако туце бацаху по
једну бомбу. Младић који је после побегао био је прободен као педесети, па
је можда џелат већ био уморан и зада му само лакшу рану. Убачен у јаму,
међу страхотом лешина које га прекриваху и страха од бомби које бацаху
усташе на гомилу, изгуби чула...”. (Сад опет италијански писац наводи у
преводу делове Ковачићеве песме, веома потресне, али њу треба изнети на
српском оригиналу, а ја га немам, ЛМК).
Сад писац цитира потресне ставове Милована Ђиласа о утврђеннм
злочинима Хрвата у Бугојну и Купрешу 1942. Каже да је то објавио у “књизи