Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

младих атентатора, који су за време ‘усташке државе’ били још деца, тај
(систем) био је у најбољем случају символ за циничне злоупотребе
хришћанске фасаде за тамне политичке смицалице...”.
Даље писац, под делимичним насловом “Злоупотребљено хришћанство”,
наводи “хрватске крижаре” и њихов тобожњи “ослободилачки фронт”, све у
духу павелићства и у контрадикцији са демократијом и хришћанством.
У трећем делу књиге са делимичним насловом “Хрватска - пасторче
историје” почиње овим речима: “Данас грме потомци тих усташа мало
сувише против титоистичког ‘србокомунизма’ и као свој циљ постављају
‘демократску и социјалну, слободну и независну хрватску божију државу’...
али мало вероватно. При томе би Хрвати имали разноврсне разлоге да буду
са својом историјом заиста незадовољни...”. Писац сад истиче зашто.
Даље каже како је нетачно садашњи комунистички режим Југославије
називати “србокомунизмом”, јер су “Титову кровну организацију АВНОЈ
напротив водили претставници несрба и Срби су ту испочетка били само
мањина...”
И главни коресподент Ноје Цирхер Цајтунга за Југоисток Виктор Мајер
осврнуо се на предњу књигу у том листу, који је на свим тестима проглашен
за један од најбољих листова света (понегде као најбољи) крајем 1964. (68).
Тај приказ у швајцарском, не немачком листу, али листу немачког језика,
који чита иста публика, и односи се на књигу Немца и Маџара,тако да се
може сматрати ако не њеним наставком, оно бар њеном последицом. Овај
приказ и књига су повезани. Сем тога, у овом другом издању хрватских
злочина приказаних од њихових савезника додати су и швајцарски писци, из
разлога тамо наведених (глава четврта). Зато ћемо се и на тај приказ овде
осврнути.
Виктор Мајер почиње овим речима: “Једна у највећем степену значајна
публикација о једном поглављу историје јужнословенских народа, поглављу
међу најжалоснијим и најнеутешљивијим - тако би се могао формулисати
закључак који се извлачи из читања публикације Института за савремену
61.