Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

помагали са задовољством демолирање православне цркве, па су се чак
журили да пљачку поделе”. То тврди сам Фалкони.
У аднотацији наводи Фалкони неке примере деобе пљачке српске и
јерврејске имовине од стране католичке јерархије. (Ниже свештенство чак и
не спомиње, јер таквих примера има на стотине). Тако надбискуп Степинац
објашњава поглавнику да су избегли фратри траписти из Рајхенбурга
примљени од своје сабраће у Бања Луци, али њима треба дати засебан
манастир. Степинац објашњава колико је њихово имање било у Рајхенбургу,
што значи да ни у “Хрватској” не би требало да буде мање. И онда
конкретизира: “Можда би им се могао дати српски манастир Ораховица ?”
Тако директно стоји “српски манастир”, али додаје да је он некад био
католички !!!
Много је интересантнији случај арцибискупа сарајевског Шарића, који је
“тражио и добио од хрватске владе извесна непокретна добра која су
припадала једном Јеврејину угарског порекла”, или, како би се то хрватски
рекло, “једном жидову мађарског подријетла”. То пише нико мањи него
“легат Свете Столице ” Ђузепе Рамиро Марконе на латинском језику и чуди
се да су нека лица против тога протестовала !! (Стр. 379, сл; 548).
На страни 381 и следећим писац Фалкони жели да “на крају заврши кобно
овај одељак историје хрватског католицизма, бележећи још учешће једне
групе свештеника и фратара не само у потстрекавању него баш у извршењу
масакра...”.
Писац не жели да кривицу за то пребаци бискупима, мада се за неке зна
да су били у дослуху са “усташизмом”.
Конференција католичких епископа одржана 20. септембра 1945. прва у
комунистичкој Југославији, замера режиму на толике осуде католичких
клирика (Фалкони, стр. 548), али, каже се у пастирском писму, “ми не
желимо да бранимо криве. Признајемо даје ипак било таквих свештеника,
заслепљених националним и партијским страстима, који су се огрешили о
свети закон хришћанске правде и милости...”.