Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

историје извршених ван самог рата (ван ратног попришта, ван “фронта”). То
му је као синтеза свега дотад реченог (детаљног, “индивидуализираног",
појединачног).
A затим наставља од кога ти покољи (тако баш стоји) потичу и тврди да
потичу: “Од стране једне државе која је направила од расистичко-верске
политике један од угаоних камена, позивајући се на хиљадугодишњи присни
савез са Римском црквом. Од стране епископата који је свесно доносио
прописе о гарантовању слободе и озбиљности преверавања шизматика, али
који (тај епископат) није после дизао глас против гушења права осталих
верских мањина земље и, нарочито је затварао очи при брисању сестринске
цркве и при клању њених старешина. Од стране клира и религозних редова
(калуђерских редова) тешко компромитованих злоделима једног дела њених
чланова. Од стране смесе без прецедената верских организација и њихових
вођа са активношћу, често иморалном једне стране као што је била усташка.
Од католичке штампе која није само била пуна одушевљења са поглавицом и
режимом умрљаним крвљу, него је чак теоризирала њихове доктрине. Сад се
више не може пропустити a да се не пита какво је било понашање Свете
столице и посебно, Пија XII. Шта је, наиме, учинио Ватикан да би
декуражирао владу НДХ у својим апсурдним прохтевима хрватског
панкатолицизма ? И какве је директиве дао католичкој јерархији те земље да
би се овоме одупрла ? Врх свега другога, какве је мере предодредио и
остварио да би се спречили, ако ништа друго, расни и верски прогони
удружени са крвопролићем, пљачком, насиљима, принудним изгоном итд".
(Стр. 386/7).
Писац сматра да је Ватикан могао и морао бити обавештен на разне
начине. Прво преко претставника “НДХ” код Ватикана, затим преко бискупа
који су се стално мотали по Риму (тако да се мађарски посланик при
Ватикану чудио откуд их толико, Фалкони, стр. 389), најзад и поврх свега од
свога претставника код “НДХ” опата Марконе.
За прве каже Фалкони: “То не значи, свакако, да ћe претставници усташа
код Ватикана настојати да открију папи крваве подвиге својих другова у
Загребу. Али понтификални легат Марконе, који је могао ићи кад га је воља
из Загреба у Рим и који је добро познавао хрватску ситуацију, јер је често