Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

војном сусрету, као о некој саобраћајној несрећи, о некој стихијској
непогоди.
И стил им је такав, и тон, и цела композиција. Мало се разликују писци
књига од писаца војничких извештаја (рапорта) нижих војних органа својим
старешинама. Али језгро они погоде и често истакну боље, иако сувопарније
и нелитерарније, него Италијани.
У томе се ове две нације допуњују и добро је што нису исти: гледају
нешто друкчије и виде не сасвим једнако. Са нашег, српског, гледишта то је
добитак.
Код Италијана има таквих описа који би могли да непосредно уђу у
књижевност. То је еманација једног доброг и племенитог народа, једне
осећајне нације, која бол ублажава, злочине осуђује.
То је требало одмах у почетку рећи. Читаоци ће се уверити у то, и са
мном заједно биће захвални по духу великој и племенитој италијанској
нацији и за спасавање Срба од крвничког хрватског ножа и за осуду
дивљаштва и нељудства, макар оно од “савезника” потицало.
Приметиће се, можда, да у књизи има понављања. Несумњиво га има, али
оно може само да се похвали а не покуди. Пре свега, потпуно истоветног
понављања нема. Сваки је писац желео да ствари прикаже својим начином.
Ти начини одударају један од другог, тако да нема монотоније. Један нагласи
један став, једну методу,један мотив или, конкретно,један злочин, једну
“грозоту”, “бестијалност” итд. други друге. Сваки има свој “језик”, свој стил,
своју методу рада и излагања. Али сви, без изузетка, признају само један циљ
злочина: покушај истребљења Срба.
Често је слагање у појединостима, али увек у коначном смеру, у
инферналном настојању да нестане цео један народ. Не само то, већ да га при
нестајању муче и злостављају како ниједан народ није са другим радио, бар у
новом веку, чак ни Турци са Јерменима.
VI.