Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

компромиса”. Духовни савет сарајевског надбискупа је на крају видео
Бралета. Као кривца пред еклезијастичким судом ? Далеко од тога ! Као
председника тог католичког тела !
Од католичке јерархије, као мозга такве политике терора, и окрутних
наоружаних католичких банди на њеном расположењу десило се оно што се
и очекивало. Појединци, целе фамилије и читава села, па чак и мале
варошице примиле су католичку веру. Њихов званични улазак у “праву веру”
обично се дешавао за време масовних свечаности, које су приређивали
усташки свештеници у присуству наоружаних усташких јединица. Одбијање
или чак и само одлагање, проузроковало би реквизицију имовине спремних
за покатоличавање, претњу лично њима, њиховим рођацима и чак њиховим
животима.
Хиљаде су примиле католицизам на овај начин. После “прекрштавања”
нови католици су парадно ишли према месној католичкој цркви, обично у
пратњи јединица побожних наоружаних Усташа, певајући о срећи да су
најзад постали деца праве цркве, и завршавајући са ТЕ ДЕУМ и молитвама,
пре свега за папу. Понекад ни ово није било доста, па су читава села, где су
Срби били прекрштени, морала да шаљу телеграме захвалности А. Степинцу.
Јер је ревносан надбискуп, као добар пастир, наредио да вест ма којег
масовног прекрштавања, извршеног у ма којој парохији по целој хрватској
има да се пошаље директно њему. Телеграми о тако срећним догађајима, су
били објављивани у усташким новинама, НОВА ХРВАТСКА, као и у
Степинчевом личном званичном журналу у надбискупији, КАТОЛИЧКОМ
ЛИСТУ. Овај последњи, ол 9. априла 1942. објавио је четири таква телеграма
адресованих Степинцу. У њима, масовни уласци у груди “Мајке цркве” били
су лаконски и концизно описани. Један је, на пример, гласио: “2.300 особа
окупљених у Слатинском Дреновцу, из села Дреновац, Пушина, Красковић,
Прекоречан, Миљани и Ђуришић, примило је данас заштиту Римокатоличке
цркве и шаљу њихове дубоке поздраве свом поглавару”.
Тридесет процената православних Срба у новој Хрватској је било
прекрштено у католицизам и то у изванредно кратком времену. Употреба
страха да ће да изгубе имовину, па чак и живот, међутим, још увек није била
довољна за већину чланова католичке јерархије, ангажоване у овакав тип