Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

Срба је тада изгубило животе. У јесен 1942. је чак водио овај логор фра
Мирослав Филиповић-Мајсторовић, назван фра-сотона, при чему му је
помагао читав ред свештеника - Бркљанић, Матковић, Матијевић, Брекало,
Челина, Липовац међу осталима. За 4 месеца су под тим францисканским
свештеником ликвидирани 40 хиљада лица. Само један стипендист
францискански Брзица је једне ноћи, 29. августа 1942. једним нарочитим
ножем отсекао главу 1360-торици људи. Едмон Парис, који набраја ‘ужасну
литанију’ францисканских злочина, уверава да би они могли да се
‘бесконачно продужују’.”
На крају одељка стоји: “Само узгред да напоменемо да је усташки покрет
уз помоћ клерикалних кругова још побио 80% југословенских жидова”.
Последњи одељак књиге носи наслов “Да ли је то папа знао ?”, што нас
овде мало интересује. Почетне речи ћемо ипак навести: “Чак италијанске
новине су сасвим отворено тада писале о масакрима” (ту реч,
интернационалну француског порекла, употребљава писац и ми немамо
разлога да је мењамо; она означује покољ, сечу, крвопролиће, убијање у
масама)... Али је Пије XII ћутао - као и о Аушвицу и иначе. Ипак Хрватска,
Хрватска масовних убистава и мучења, беше претежно (да не кажемо чисто)
католички проблем”.
IV На крају књиге, последња страна главног текста (256), пише Дешнер о
надбискупу Степинцу и каже: “Своје ‘велике заслуге’ задоби надбискуп
Степинац као примас државе у којој је од 2 милиона православних Срба 240
хиљада насилно преведено у католицизам, а 750 хиљада уморено, често уз
највећа мучења.... Да ли није Степинац још кривљи него онај усташа који је
око врата носио 2 ланца људских језика и очију ?”
Тим завршава поглавље о Хрватској, али на крају аднотација (стр. 295),
као последњи податак целе књиге, стоји осврт на број убијених и каже се:
“Према најнижој процени (број убијсних je) 600 хиљада, према највишој
приближно 1 милион”.
44.