Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

неизбежну судбину, Павелић и његове крваве банде, месецима раније, завели
су такву владу терора, који је можда превазишао сва ранија дивљаштва. Људе
су вешали, осуђивали на смрт или убијали као таоце на и најмању сумњу...
Упркос свега овог, крај се брзо приближавао. У току од неколико дана
Загреб, престоница Хрватске, је био ослобођен. Усташе су покушали да спасу
што су могли. Крајем априла 1945. Павелић са пуним одобрењем од
Степинца је наредио да се закопа у фрањевачком манастиру загребачког
катедралског града, Каптол, 36 сандука опљачканог злата и драгоцености -
прстење, накит, златни сатови, златни зуби, златне пломбе, које су исчупане
из вилица жртава, које су усташе убили - и два скоро пуна камиона сребра.
Затим, када је крах био потпун, пошто је дао на чување лично Степинцу
њихова најважнија документа, усташе су бежали да спасу своје животе. Неки
су били побијени. Многи су побегли. Павелић је побегао у Аустрију, где је
постао заробљеник америчких трупа близу Салцбурга. Док су припреме за
његово суђење већ у велико напредовале “мистериозна интервенција” је
зауставила процес. Зашто ? Павелића су пустили на слободу безусловно.
Пије XII, помоћу Степинца и надбискупа из Салцбурга, се постарао да његов
штићеник не подлегне судбини многих других ратних злочинаца, који су
били обешени. Павелић недостижан благодарећи силној папиној заштити,
отпутовао је у Италију и нашао се у Ватиканском граду, где је чекао на боље
време.
После извесног времена, да би се избегао скандал, Папа, сада стуб
победничких демокрација, тражио је од Павелића да напусти Рим. Павелић
је ишао из једног у други манастир преобучен као калуђер под разним
лажним именима, отац Бенарес или отац Гомез.
XXVIII. НАКНАДНА РАЗМАТРАЊА
ЈЕДНОГ ИТАЛИЈАНСКОГ ЛЕВИЧАРА
У једном угледном италијанском часопису за 1958. објавио је, у два
наставка, своју студију под насловом “Рат сиромашних" (рат јадника, рат
бедника) једну повећу расправу писац Виторио Горезио (85). О писцу нисам
93.