Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

успомена”. Ја то нећу преносити, мада је сједне стране преносом тих мисли
од стране једног Италијана то изашло на њиховом језику и од њих, или бар
њега (тога италијанског писца), усвојено.
То још више важи за преузимање пишчева из Дневника Дедијеровог (стр.
366). Па ни песме Назорове и Скендера Куленовића немам у оригиналу, па
нећу преводити са италијанског.
Сад само што каже писац Горезио са своје стране (85 с. 367).
“Жао ми је што сад морам казати да се један велики део католичког клира
ставио у службу Павелића...”. Спомиње прво надбискупа сарајевског
Шарића, његово одушевљење за “поглавника” и песме њему певане:
“осећајући" у грудима дах песника, политичара и мисионара, објашњавао му
је (“поглавнику”) да је проблем Босне суштествено верски и као такав се
имао да реши конверзијом у масама њених становника у католичку веру, па
макар то било и силом...”.
“Као што се зна из свих историја прекрштавања, било је, нажалост, тешко
да се мисионарска ревност заустави у правилном моменту, и заиста извесним
фратрима капуцинима, подивљалим у пратњи усташа, често је изгледало
лакше или пријатније убити него покрстити шизматика. Фра Мирослав
Филиповић, војни капелан једног одреда усташа, водио је 7. фебруара 1942.
експедиције против српских села Дракулићи, Мотика и Шарговац, где је
укупно убијено 1300 људи, жена и деце. Именован за команданта
;концетрационог логора у Јасеновцу, учини да нестане 40.000 лица,
узимајући и сам учешћа у клању. Језуитски свештеномонаси (“оци”) Липовац
и Цвитан, и францискански Јосип Вукелић, Звонимир Брекало, Јустин
Медић, Хинко Прлић и они капелани, убише неке заточенике, запалише
многе куће и опљачкаше разна насеља, борећи се у босанским биткама на
челу усташа. У Бања Луци осудише на смрт старог православног епископа
Платона. Оставши у Загребу, поп Антон Ђурић, међутим, потказивао је
јевреје у друштву са доктором Феликсом Ниеђелским”.
“Појављивала се једна стидна мешавина верског и војног духа, да би се
ублажила безбожност насилника. У усташком “Приручнику” беше одређено:
‘Наша заклетва се врши пред распећем постављеним између две воштанице,