Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

првом, изненадном препаду (111, с. 95). Ти списи, кратки, лаконски, како сам
италијански писац наглашава. Нпр.: “Команда икс-ипсилон, на дан..., у име
хрватског народа, казнили смо смрћу следеће српске непријатеље...”
“Следоваху веома дуги спискови имена. Уз име налазаше се, готово увек,
неки збирови (више два, три итд). ‘Шта обележавају ови знаци ?’ ‘Имена
показују домаћине, а бројеви убијене чланове породица’.
“Убиства, иако заогрнута највећом тајношћу, продужише се задобијајући
све импресивнији ритам...”
Иако је шести капител посвећен кобајаги Степинцу, мало ту има речи о
њему и о клиру. Нападе на њих Лои сасвим избегава. Напротив проф. Лој
узима у одбрану католички клир, нарочито јерархију, која, по њему, није
одобравала недела својих верника. Посебно брани архиепископе Загреба и
Сарајева, Степинца и Шарића. Очигледно је писац демо-хришћанин. Уз то је
он био далеко од могућности да утврди став католичке јерархије у “НДХ”,
док његова саопштења са терена имају пун значај класничних доказа (он је
махом саопштавао личне утиске, налазећи се сам “на терену”).
Он покушава, чак, местимице, да пере “поглавника” коме признаје
првобитне добре намере, али сматра да су нижи кадрови све те намере
осујетили !!! Овде се, као случајно, испољава фашиста.
Стр. 46: “Павелић се био претставио у намученој политичкој сцени
Балкана као аутентични паладин католицизма...”и писац сад изводи његове
методе рада за католичанство и држање клира, нарочито вишег.
Седмо поглавље књиге носи наслов "Анте Павелић и расна гоњења".
Писац ту претпоставља да је била првобитна тежња усташа и њиховог
"поглавника" да створе јаку и заиста независну државу, a да на крв можда
нису мислили. Али после рата априла 1941, и после прокламаиије “независне
државе” усташки вођи, нарочито мањи”... “дадоше старт за један од
најстрашнијих покоља које историја памти". Тo се мора дати у оригиналу. Он
гласи: Diedero inizio ad una delle più terrificanti carneficine che la storia ricordi.
VI