Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

извештају, ова je чета била с правом осумњичена да је поново вршила насиља
и злочине над српским становништвом Романије...".
Кад су Немци, стоји у примедби, стрељали код Гргуреваца у Срему 257
Срба због убиства два наредника, то je немачки посланик у Загребу упоредио
са “усташким зверствима”. Командујући генерал Бадер je одбио та упоређења
са “зверствима усташа” као увредљива за немачку војску.
На крају књиге у тзв. “Закључним напоменама” пишу Хори и Бросат (10.
с. 175). да су у другој фази рата “немачки и хрватски циљеви почели да се
међусобно удаљују. Док je војска (вермахт) почела из окупационополитичких
интереса да национално Српство чини способним савеза, усташе
су и даље вршиле свој антисрпски крсташки поход, који je комунистичким
партизанима ишао на руку...”.
На претпоследњој страни (177) објашњавају Хори и Бросат како је
комунизам био у Југославији скроз безначајан, а тек 1941. добио je више
значаја.
На страни 126. констатују писци да су “усташе у Босни сматрали
националне српске четнике као своје главне непријатеље више него
комунисте...
Кад су четници “због напредовања црвене армије покушали да се пребаце
на северозапад, нису хрватски фанатици оклевали да над бегунцима врше
крваву освету... Почетком децембра 1944. дознало се да су бројни четници...
на бегу кроз Хрватску нападнути и побијени. Такође je и Ђуришић са низом
својих четника био жртва усташа. Рибентроп je упутио свог посланика 12
децембра да се ‘сместа јави код поглавника’ и да изрази иајјаче чуђење владе
Рајха због ових догађаја. ‘при којима су се припадници усташа кривили за
гнусне испаде' и затражио je најстрожије кажњавање криваца...”. Сад се
наводи дословно један пасус Рибентроповог акта:
“Вдада Рајха не може овај поступак који су показале усташе у овим
догађајима сматрати као акте војника, већ се овде ради о недисциплинованим
и самовољним злочиначким елементима".