Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

дете по имену”. Нека му је хвала за то. Исто тако и за констатацију да је међу
свим ратујућим народима Српски имао процентуално највећи губитак
супстанце, међу свим народима који су имали губитке у Другом светском
рату. То су драгоцене констатације које се морају памтити и преносити
(разуме се са наводом одакле су узете).
После једне експликације ко се све у рату сматра кривим и што је
хришћанство учинило да се уопште ратови и крвопролића спрече, долази
последњи став овога малог али веома значајног чланка, који гласи:
“А каква је улога била хрватског надбискупа-кардинала Степинца који је
још 1952. тако високо почаствован од његове Курије. Сад Алтмајер каже да
су му бар времена рата и грађанских ратова 'прешла преко главе’. Свакако је
он поглавника, који је ради уморства свога краља Александра I био осуђен на
смрт, два пута у пуном орнату на улазу у загребачку катедралу свечано
поздравио и пратио кроз богомољу. Али, то добро памтимо: он је добио своју
награду од Ватикана !”.
Тиме се завршава овај напис једног племенитог човека и филантропа за
кога никад ниједан Србин, у које и себе убрајам, није чуо.
Други писац у истом часопису изгледа да је познати либерал и слободни
мислилац Алфред Милер. Ни о њему немам ближих података што се живота
тиче (биографских). Као духовна личност он је довољно оцртан у расправи
коју приказујемо (45).
Милеров наслов је сличан као и Геншелов, али у сваком погледу
отворснији и јаснији. Гласи: “Хришћански” масакар у Хрватској 1941. до
1945. Опет је “хришћански” у наводницима, али стоји у наслову и да се ради
о Хрватској и о масакру (масовним убиствима). Садржина је унапред
обележена.
И Алфред Милер, као и већина послератних немачких и италијанских
приказивача стања и догађаја у “НДХ”, полази са верског гледишта и ствар
посматра првенствено са тог гледишта. Можда имају и право: наше је само да
пренесемо шта су они казали.
46.