Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

злочинцима” и почиње овако: “Пошто су немачке трупе 6. априла 1941.
умарширале у Југославију и ову земљу окупирале, сарађивале су са
фашистичко-католичким покретом Хрватске, са усташама. Њихов духовни
родоначелник, Анте Старчевић, заступао je гледиште да Срба уопште нема, а
све оно што се српским зове да мора ишчезнути, због чега су Срби, како je
Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини наступише сад усташе
против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем степену,
али није био католички...". Немачки:
“Die Serben seien eine Arbeit für den Schlachthof. Nach dieser Doktrin gingen
nun die Ustaschis gegen die Serben, kulturel zwar das höchststehende Volk des
Balkans, aber eben nicht katholisch, vor...”
Писац говори o Павелићу и даје му “карактеристику” из прошлости, да
онда настави: ‘‘После уласка Немаца унапређен je Павелић, кога je Мусолини
снабдео оружјем и новцем за његове банде, за поглавника ‘независне
Хрватске’...”.
Pavelic, den Mussolini mit Waffen und Geld für seine Banden ausgerüstet
hatte...
Писац потанко говори o држању надбискупа Степинца и Ватикана, што
овде не спада. На стр. 567 наставља: “Што се наиме збило у “НДХ” под
владом немачких, италијанских и хрватских пријатеља Пија XII, то се све
Ватикану потпуно исплатило. Само католичка и исламска религија беху
дозвољене - постојале су чак и муслиманске СС дивизије са мухамеданским
војним куратима - јеврејски и нарочито православни верници беху изложени
прогонима које католици целе своје историје нису претрпели”.
Сад писац наводи детаље, али су они пренети и знатно повећани у
следећој књизи (Са Богом и фашистима), па ћемо одатле пренети један део,
да се зна шта je Немцима сервирано, јер ми то знамо све и више од тога.
Затим стоји: "Са предикаонице je захтевано од католика да гоне
православне Србе, при чијем су се тамањењу нарочито истакли синови св.
Франћеска Асишког, чији су самостани усташама већ дуго времена служили
као слагалишта”. Немачки то гласи: