Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

посвећеном монсињору Степинцу. Ту он одједном (ст. 45) говори о
прогонима Срба и каже дословно:
"Прогони су добивали карактере нарочите свирепости у муслиманским
центрима Босне, у којима, поред одређене и питорексне боје амбијента
(минарети, џамије, приватна архитектура, одећа) можемо слободно рећи да
владаше несумњиво прљавштина. Прљавост на улицама, у кућама, у телу и
души становника. Са дужним изузецима, треба додати...”
Пети канител своје књиге обележио је проф. Лој као “Рачуноводство
смрти”. Почињемо са статистиком: “На територији Павелићеве државе
налажаху се, према брижљивим статистикама, око 3 милиона Срба. Ови су,
према једном утаначењу (више програматском и платонском него обавезном
и дејствителном ) имали могућност или да се у кратко време преселе у
Србију, после кога (времена) би постали грађани хрватске државе... и тиме
подложници усташког закона. Могли су и Срби да одбаце православни обред
и да пригле католички...
У међувремену је политичка полиција Павелића дала старт за једну
жестоку и бруталну персекуцију против оних међу Србима који су криви за
‘зверства и злочине почињене на штету хрватског народа’. У ствари је било
довољно да се пронашла ма каква улога, чак и најмањег значаја на
политичком пољу или да су били државни чиновници, па баш и најнижег
ранга збачене београдске владе, да би се задобила та опасна и фатална
квалификација.
Није се баш тако ретко догађало да у једној гужви или у неком друштву
два усташа предујме’ неку индивидуу. После неколико минута се чујаху два
ударца мушкета или пиштоља који долажаху са периферије града, као знак да
је наступио нов случај који има да се архивира од стране хрватске политичке
полиције.
Треба означити да се поменуте епизоде, веома честе у свим центрима,
збиваху са хладнокрвношћу која чини да човеку памет стане. Никакво
објашњење снага (власти, ЛМК) због извршених хапшења, никаква узбуђења
III.