Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

реагирају. Насташе бројни инциденти између нталијанских трупа и усташа,
између италијанских официра и хрватских официра, инциденти који су
изазвали премештај пука крајем августа из сектора Госпић у сектор Оточац.
Он сад замера својим претпостављеним, специјално у Риму, да су
спречавали те помoћи. Пише на истој страни (20): "Али племените,
спорадичне интервенције које су проистицале једино иницијативом
појелинаца и спонтаним импулсом племенитих срдаца, нису важиле толико
да модификују или компензирају пасивно држање наших власти, чврсте у
прокламираном принципу немешања (неинтервенисања). Тако се појави у
души српског становништва сумња да италијанска војска врши мало
симпатичан задатак... држаше врећe (помагања) омрзнутим разбојницима
Павелића.”.
У томе он види порекло напада на њихове трупе “оружаних ребела”,
свакако првих бунтовника против “усташа”, углавном српских четника.
Али то није остало без резултата на одлуке врховних италијанских
органа. Командант II италијанске армије ђенерал Амброзио доноси 7.
септембра (свакако 1941) познату одлуку да се разоружа цивилно
становништво, дајући судску власт војним месним судовима који од случаја
до случаја именују претседништво. Апела није било, пресуде су се морале
сместа извршити. Анђелини пише:“Као резултат те одлуке, италијанске војне
власти, које су до тогa момента пасивно посматрале унутрашње борбе и
почињене злочине на територији окупираној од наших трупа - пренуше се и,
одједном сјединише у својим рукама, заједно с војном влашћу, и цивилну.
То је била капитулаиија хрватске државности, о чему ми у Србији нисмо
ни појма имали. То је била највећа срамота за државу која је себе званично
звала "независном”. Заиста није зависила ни од кога: сви су јој "поданици”
били мирни, а окупационе власти су је поштовале !
Пуковник Анђелини констатује да је пређашње пасивно држање
италијанских власти учинило да се ствари овако развијају. Он каже (стр. 21):
“Због неинтервенисања прошло се на опсадно стање”. Писац сад наводи
борбе са устаницима, које су приморане биле да воде италијанске трупе. Он
не наглашава о којима се устаницима (ребелима) ради, али по свему изгледа о