Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

ли је Пије XII довољно учинио у опирању страховитом нечовештву
Хитлерове епохе. Том приликом је превиђено да још једно тамно поглавље
потребује објашњење: прогони Срба од стране краткотрајне хрватске државе
др Анте Павелића. Од јула 1941. до јесени 1944. било је 600.000 Срба
православне и исламске вере поклано на најужаснији начин. И то с позивом
на римо-католичку државну реформу”.
Прави текст почиње овако: “Хрватски универзитетски професор др
Виктор Новак је у својој књизи Магнум Кримен (Загреб 1948) открио
повезаност између ових клања и католичког клира, чак религиозних редова,
као што су францискани.. Ова недела су својевремено признале такође
одговорне личности хрватских националиста и усташког покрета тако
отворено, да се једва може претпоставити да Ватикан о тим догађајима није
био начисто. Тако је нпр. хрватски министар просвете др Миле Будак
изјавио: ‘Ми ћемо један део Срба убити, ми ћемо прогнати други (део), а
остатак, који мора да прими католичку вероисповест, биће примљен у
хрватску народну заједницу’. Само у јулу 1941. је објављена наредба
хрватског министра правосуђа Жанића у којој стоји: “Ова држава је наша
отаџбина, само је за Хрвате и никога друго. Нема никаквих метода које ће
Хрвати презрети да земљу заиста за нас извојујемо и да је очистимо од Срба”.
Одмах су око 100,000 српских жена, деце и стараца убијени. Извештаји
говоре о страховитим мучењима у кућама, на улицама, чак и у самим
православним црквама, у којима су православци који нису хтели да пређу на
католичку веру били спаљени.
Геноцид таквих размера није могао чак ни за време Другог светског рата,
ни у Риму, у италијанској суседној држави, да остане назапажен. Три
православна епископа и више стотина свештеника беху уморени, 299 српских
цркава је опљачкано и разорено. Исповедник поглавника Павелића опат
Дионисије Јуричев, тада директор у министарству богоштовља Хрватске,
рекао је у Стази (?) да сви Срби који се одупиру да прећу у католицизам има
да се убију, “јер данас није грех убити дете од 7 година ако се оно опире
нашем покрету”.
Католички надбискуп Степинац није на то реаговао. Ни из Ватикана не
стигоше неки озбиљни протести. Мора се и овде поставити питање, да ли је