Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

Непосредно затим стоји у студији: “Кад je Павелић осетио да се ближи
крај његовој стравичној владавини (das Ende seiner schreckensreichen
Herrschaft), 1944. године, могао je он бар мирно да себи припише: Ако би и
држава и ja морали да нестанемо, ипак ће после нас остати један национално
јединствен хрватски предео, који ћемо као заоставштину оставити. - Српско
питање биће бар тада решено, јер Срба више бити неће. Павелићев доглавник
Виктор Гутић je са своје стране признао: Или ћемо ми победити и ови
проклети Срби за вазда бити искорењени или, ако се на несрећу опет образује
Југославија, ми смо бар статистику исправили у корист Хрвата”.
Писац непосредно додаје: “Они су то заиста издашно учинили. Па ни то
није баш сасвим битно: између убијања и убијања има још увек разлике. Ако
се балканској окрутности дода католички фанатизам, тада се могу да десе
само језовите ствари”.
А. Милер продужује: “С тим je могао да рачуна надбискуп Степинац, који
je, као хрватски националист, познавао свој народ. Он je морао знати да су
католички свештеници били са пушком добро упознати (присно везани), чак
су често били свештници пушкари (Flintenpriester) да , своје ‘верске’
различности, у првом реду према грчко-православним Србима, са пушком
доводе до изражаја. Напротив, црквена историја Срба не познаје верска
гоњења према другима.... Ликовање и занос да je поглавник, који је свечано
био примљен од онога што га зову ‘свети отац’, преузео власт били су
безгранични баш код црквених поглавица. Без сумње су они припадали једни
другима”... (Писац цитира разне изјаве и поступке надбискупа Степинца).
Писац наводи и говор министра Већеслава Вилдера на Лондонском
радиу, што треба да уђе у једну од следећих књига (где ћe се изнети осуда
Хрвата на злочине њихових сународника), па онда додаје са своје стране: “То
није била ратна пропаганда, већ најчишћа истина. У густим млазевима je
текла српска крв; акција тамањења ‘да би се побољшала статистика’ била je у
пуном току.