Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

(In dicken Strömen floss das Blut der Serben, der Ausrottungsfeldzug “zur
Verbesserung der Statistik” war im vollen Gang) За то време je Степинац два
пута путовао у Рим, и о срамним делима, бестијалним страхотама његових
свештеника, редовника и католичких усташа зар није папи ништа саопштио ?
Или можда јесте ? Да ли je свети отац могао да буде задовољан са поднетим
извештајем ?” Морамо бар горње епитете пренети у оригиналу:
Schandtaten, bestialische Grausamkeiten seiner Priester, Manche und der kath.
Ustaschis...
Писац прелази на конкретније обележавање злочина и каже: “Стотине
православних цркава су биле разрушене,, стотине хиљада српских људи:
жена, мушкараца, деце, стараца, били су бодени као стока помлаћени,
стрељани, сажежени, мучени и све то најчешће уз садејство католичког
свештенства. Време велике ‘жетве’ стигло je било. И нико у том народу није
протестовао”.
To je за мене најважнија констатација пишчева. Нико није дигао свој глас
против тога, није нико протестовао, како писац ову латинску реч
употребљава. Зар то није индиректна оптужба целе нације ?.
Писац продужује: “Извештаји о гнусобама су тако многобројни, да их ми
овде уопште не можемо пренети. Срби су морали потписати да су они готови
да постану римокатолици, и онда не би били више узнемиравани. Неки пут je
тако и било ако су заиста то потписали, али још чешће није тако било, него су
они и поред свега тога уништени, махом после претходног мучења. Долазе у
памет сећања на шпанске конквистадоре и њихове неописиве методе мучења
и истребљења према Индијанцима”.
Сад даје бројне податке и појединости које je, јамачно, од њега пренео
Карлхаинц Дешнер, а ми од њега преузели (читајући га пре Милера), због
чега овде нећемо то понављати.
Али неке даље карактеристичне оцене и ознаке Милерове не смеју се
изоставити. Он каже: “Министри су преобратише у бандите - убице уколико
то већ раније нису били....”.