Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

доведоше му дечка и почеше да га туку бичевима пред очима оца. Кад се
изгубио, доведоше га поново, отсекоше му руку, огулише му кожу са главе,
повезаше га да би му задржали излив крви, избатинаше га и окончаше му
живот са ударом чекића у главу. Отац је после натеран да поје православно
опело над сином, који се звао Стефан: Стефан Добросављевић. За време
опела отац је три пута падао у несвест, али је бичем био нагнан да заврши.
Напослетку је и он убијен једним ударом чекића.”
Мада ми преносимо у оригиналу само опште карактеристике хрватских
злочина, овде ћемо учинити изузетак и пренети и појединачне описе, јер их је
мало таквих у савременој историји, ако их уопште има. Горњи пасус гласи у
оригиналу:
A Veljun, distretto di Slunj, gli “ustascia” presero il preto serbo Branko
Dobravljevic (guesti nomi sono controllabili uno per uno) e gli ordinarono di
scavare la fossa per il figlio studente. Quando ebbe finito, gli condussero il ragazzo
e cominciarono a frustarlo davanti agli occhi del padre. Fattolo rinvenire, poiché
era manvato, gli tagliarono le mani, gli scuoiarono il cranio, lo fasciarono per
arrestare l’emorragia, lo rifrustarono e lo funirono con una martellata in testa. Il
padre fu poi costretto a cantare i salmi ordosossi sulla fossa del figlio, il quale si
chiamava Stefano: Stefano Dobravljevic. Va detto che durante il suo canto, il padre
svenne tre volte, ma fu obbligato a termina re solto la frusta. Infine fu ucciso con
una martellata.
“У Haићy српски свештеник Ђорђе Бокић био је убијен у присуству неког
Пејановића из Брежице, који овако догађај претставља" (при саслушању од
Италијана. ЛMK):
“ “Усташе” (ово сами Италијани стављају увек у наводницима) везаше
Ђорђа Бокића за једно дрво. Бичеваху га до крви, одрезаше му уши, нoс,
језик и после му отестерише браду (подбрадак). Палише му очи неком свећом
и кад видеше да и поред свих тих мука жртва ипак показује знаке живота,
распорише му груди ножем и опалише један метак из пиштоља у тај рез.”
“1. јула 1941. дао је Анте Павелић свечану изјаву (очигледно под
притиском италијанске владе) да неће више бити покоља. Од тог времена
клања се више нису бројила. У Кориту, срез Гако (очигледно су неки називи