Hrvatska zverstva u II. sv. ratu - KrajinaForce

месеци, на пример, умрло је после пуштања из логора, јер су у њихову храну
додавали каустичну соду.
Др Катичић, председник Црвеног крста, запрепашћен оваквим масовним
убијањем, упутио је најстрожији протест, претећи да ће да објави у целом
свету о овом масовном клању деце. Као одговор на то, Павелић је бацио др
Катичића у концентрациони логор у Старој Градишки.
То није било све. Чак и гори ужаси - ако уопште могу бити гори - десили
су се у Павелићевим концентрационим логорима. Било је случајева
спаљивања живих жртава:
“Спаљивање у Јасеновцу се вршило у пролеће у 1942. години. Тако су
хтели да имитирају нацистичке логоре у Немачкој и Пољској, па је за то
Пичили дошао на идеју да направи од циглане крематоријум, у чему је и
успео, па је од 14 пећи (седам на свакој страни) направио крематоријум. Онда
је донета одлука да се спаљују живи, и да се просто отворе огромна гвоздена
врата и живи гурну у ватру. која је већ буктала. Тај је план, међутим,
произвео страшну реакцију међу онима који су требали да буду спаљени.
Свет је врискао, драо се и физички се бранио. Да би се избегле такве сцене,
решило се да их прво убијају па онда спаљују”.
Представници “једине праве цркве”, не само да су знали о овим ужасима -
није мали број оних који су били на власти у тим истим концентрационим
логорима - него их Анте Павелић чак и одликовао, као на пример, о. Звонко
Брекало, из концентрационог логора у Јасеновцу, који је био одликован од
самог вође 1944. године “Орденом Краља Звонимира”; отац Грга Блажевић,
помоћник команданта концентрационог логора у Босанском Новом, Тугомир
Солдо, организатор великог покоља Срба и други.
Гора злочинства би тешко могла да превазиђу дела оних индивидуа,
најподлијих издајица цивилизације и човека”.
Досад су пренета писања Авра Манхатана из прве четири главе књиге.
Глава пета носи наслов “Врхунац терора”. Она почиње овако:
II.