ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

one su zapravo stvarna istorija. Za njeno istraživanje, iz čega se
nešto jedino i može naučiti, potrebno je više ozbiljnosti i intelektualnog
poštenja.
Kako objašnjavate da su oni sebe videli
isključivo kao demokratsku opoziciju?
– Za njih je demokratija značila i status srpskog naroda
unutar Jugoslavije. Ja sam tada odgovarala da je svako nacionalno
pitanje demokratsko pitanje. Zato su oni tako teško podneli
ustavne promene, i zato su postigli savršeno jedinstvo oko
ukidanja Ustava iz 1974. godine, a sve posle toga je bilo jedna
teška avantura koja je srpski nacionalni korpus potpuno dekomponovala.
Da se zadržimo još malo na onome što ste rekli za
Ćosića... On je bio idejni voña, imao je ambiciju da
ima vlast u rukama, dobio je podršku da bude i
kritičar... Zar to nije previše ambicija sjedinjenih
u jednoj ličnosti... O čemu se tu radilo?
– E, sad, hajdemo redom. Prvo, on je postao pisac, sigurno
je imao dara, nije lako napisati tolike knjige, ja sam rekla
kada je Petranović umro, probajte samo da ponesete tih njegovih
trideset pet knjiga, to je ipak nekakav posao. Možete vi
da govorite o literaturi ovako i onako, u toj literaturi po mom
mišljenju ima mnogo ideologije, pre svega nacionalne ideologije,
žrtvene pozicije srpskog naroda, opsednutosti smrću. Ja verujem
da neko ko o tome piše može sa tim da se identifikuje, to je
nešto što je možda izrazilo neke frustracije srpskog naroda, ali
ih je na neki način i učvrstilo. Drugo, on je želeo tu istaknutu
ulogu, on nije razdvajao u sebi pisca i političara, on je, na kraju,
imao u Akademiji pristupnu besedu za koju su mi neki akademici
nacionalisti govorili da to ipak nije trebalo izgovoriti sa tribine
Akademije, to je najviša akademska, naučna ustanova,
ona treba da ima poziciju arbitra u krupnim pitanjima, zato
mora biti neutralna. On je jako želeo da postane predsednik
SKZ, on se spremao za ulogu nacionalnog lidera, nije ništa nastalo
spontano, i, mislim 1970. godine, kod mene su došli Nikša
116