ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

od pandura pod Obrenovićima, taj je to višestruko naplatio.“ To
je isto deo stvari na koje mi računamo kao na realne. Konflikt
1948. je bio velika drama. I teror ima više dimenzija! Danas se
on vezuje isključivo za Tita – a to nije tačno! To je jedan sistem,
to je sukob sa jednom velikom silom, to je sukob unutar ideologije.
On je različito interpretiran, kaže se: to je bio sukob da bi
se održala vlast u Jugoslaviji – ja to nikad ne bih dovela u pitanje!
Ali, šta se sa tom vlašću uradilo? Naravno, protivnici su
potisnuti na vrlo brutalan način, izolovani su, podvrgnuti nečovečnom
teroru, ali šta se još dešavalo u to vreme? Okretanje
prema razvijenom svetu, stalno balansiranje izmeñu Istoka i
Zapada, stvaranje manevarskog prostora da se pomičete kao
zajednica, a te stvari se ne posmatraju istovremeno, zato i nije
moguća neka istorijska ravnoteža i istina! Ako se samo govori o
dželatima i žrtvama, onda se gube iz vida društveni procesi. Te
prve godine su godine velikih odricanja, velikog siromaštva, ali
se osećao napredak pre svega u činjenici da je prestala okupacija,
počelo je otvaranje prema svetu, unutar zemlje se smatralo
da ako si morao da budeš sa komunistima na jednoj strani protiv
fašizma, 1948. je u načinu mišljenja nestala ta barijera i
mislim da se veliki deo inteligencije tako osećao. Šta je sada naknadna
svest i zašto ona dolazi, to je drugo pitanje.
Šta je stvarno početak Vašeg političkog
angažmana?
– Nekakav početak mog političkog angažmana bio je u
predsedništvu CK omladine Srbije, to je bilo negde 1953/1954.
U omladinskoj organizaciji je bilo vanredno zanimljivo, tu je
bilo ljudi iz cele bivše Jugoslavije. Još sam bila studentkinja,
redovno sam radila, išla na teren, organizovala kulturne manifestacije,
takmičenja, festivale, to je, nekako, spadalo meni, ali
svi su znali da su moj prioritet bile studije, da mene niko ne
može naterati da pomerim ispitni rok, uvek sam vukla knjige...
Dragiša Đurić-Gile je tada govorio: „Voleo bih da se ova Latinka
uda, da rodi petoro dece, da je vidim jedanput bez tih knjiga.“
Sećam se da sam se šalila s njim: „Nećeš to nikad videti“, i
tako se i desilo, je l’? Meni je uvek bilo prioritetno da studiram,
33