ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

nost. To je teška crnogorska sirotinja koja se jedva prehranjuje,
odeva i obuva tek da ne ide gola i bosa, živi u tom kršu, on dolazi
na studije, rano se radikalizuje – to je taj intelektualni proletarijat
– biva uhapšen, osuñen na pet godina zatvora, i – što je
on govorio: „Nisam ja našao komunizam, komunizam je našao
mene!“ Za njega je to bila velika ideja, ideja koja je rešavala i
njegov lični i univerzalni problem... Razgovarali smo u vreme
kada sam radila Planiranu revoluciju. Pričala sam mu kako u
boljševizmu nema novih ideja. Sve je to formulisano u Rusiji
pre boljševika. „To me silno zanima“ – govorio je Đilas. „Čitav
XIX vek radio je za revoluciju u Rusiji. Nisam se ja zaljubio u
Títa nego u Staljína“, izgovarao je ova dva imena sa dugim uzlaznim
akcentom na prvom, odnosno, na drugom slogu. Kao što
je voña ruskih kadeta u emigraciji govorio: „Ko odlaže evoluciju,
priprema revoluciju.“ Đilas je imao složeniji pogled na komunizam,
i to je odredilo odnos prema njemu posle pada komunizma.
On je na to gledao kao na proces, kao na istoriju, i nije
mu padalo na um da bude naknadno pametan. Zbog toga sam
ga izuzetno cenila. Đilas se pobunio, ja za njega ne bih rekla da
je revizionista, on je, jednostavno, bio jeretik, to je ta priroda.
Sam je govorio da se na njegovom portretu koji je radio Petar
Lubarda tačno vide dve glavne odlike te prirode – nabrušenost i
asketizam. On se pobunio protiv vlasti svoje partije kao večne
vlasti. Smatrao da ona mora da počne da se menja, bio je protiv
privilegija, protiv stvaranja, kako je pisao, nove klase, nove kaste,
smatrao je da je u SSSR državni kapitalizam... Meni lično
najbliže je ono što je o Đilasu pisao njegov sestrić Stanko Cerović.
Sve je, po Ceroviću, kod Đilasa počinjalo naglo, pa i kritika
komunizma. Još ništa nije bilo jasno u njegovoj glavi, još manje
u emocijama. Bile su potrebne decenije, kako Đilas kaže, dvoumljenja,
i to u zatvoru, da se sve slegne. Ali je, kaže Cerović,
već u prvim njegovim člancima, početkom pedesetih godina bilo
jasno u kom pravcu ide: „Otvara prostor slobode koji će neminovno
dovesti u pitanje tek utvrñenu vlast partije.“ Ni u jednom
trenutku u pobuni protiv sovjetske ideološke hegemonije
Đilas ništa u vezi sa svojim izborom ne dovodi u pitanje, kao ni
u vezi sa učešćem u ratu. On je toliko puta rekao: „Ja nemam
244