ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

gubitnika, kao žrtvu istorije – dobitnika u ratu, a gubitnika u
miru. Posle te propagande imate već organizaciju, imate „dogañanje
naroda“ u kome ste konfrontirani sa svim narodima u Jugoslaviji,
to ide redom, Albanci, Slovenci, Hrvati, Muslimani... I
onda dolazi obrt u SK Srbije, u vladajućoj eliti, u partijskoj birokratiji,
to je bila Osma sednica. Ni ona nije došla iznebuha.
Posle tog preloma u partiji imali ste neverovatnu propagandu,
medije, imali ste Odjeke i reagovanja, to je četiri godine izlazilo,
malo ko se tamo nije pojavio, to je bila eksplozija, i onda je Milošević
na Kosovu postao voña, još je samo to nedostajalo. To je
bilo široko jedinstvo... U vreme „antibirokratske revolucije“,
kad se spremao „miting istine“ o Kosovu u Ljubljani ja sam se
zatekla na jednom meñunarodnom skupu, referet sa skupa –
Istorijat realnog socijalizma – je objavljen u knjizi Ljudi, dogañaji
i knjige. Tada sam prvi put videla Milana Kučana, on je
kao predsednik došao na skup, pozdravili smo se i on me je pitao
da li bismo mogli da popijemo kafu, ja sam, naravno, pristala,
i on me je pitao šta ja mislim o tom mitingu...
Decembar 1989?
– Dabome. On je rekao da su oni vrlo zabrinuti, da se
boje da tu može doći do opasnih incidenata, da je situacija u
zemlji napeta. „Znate šta“, rekla sam mu, „takve odluke se jednom
donose! I jednom može da se pogreši. Da sam u Sloveniji,
ja to ne bih dopustila! Postoje jugoslovenska tela, svaki dan se
raspravlja, sedite po celu noć na sednicama CK – kakva istina
treba da vam se donese? Vi dajete u Fond za nerazvijene, nemate
nikakvu kontrolu nad tim (dobro sam znala da preduzeća
uzimaju kredit da bi u taj fond uplatila), šta sad vama ima
neko da donese nekakvu istinu. Opet, da u Srbiji nosim neku
odgovornost, nikada ne bih pokupila ljude u autobuse, stavila
na vozove, dala im oružje i rekla da nose istinu u Ljubljanu. To
nikad ne bih uradila!“ Otišla sam sa kolegama na večeru, znate
kako oni imaju te drvene kuće, i prišla je jedna žena, čuje da govorimo
na srpskom, kažu joj da sam ja njihova gošća iz Beograda
i ona mi, onako, sva zabrinuta kaže: „Gospa, bo vojna!“
To je bilo u atmosferi, ljudi su se uvukli, sledili, očekuju najgore,
boje se da može da doñe do krvoprolića, da može da počne
208