ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

jako teško doživeo slom Jugoslavije i početak rata, to je prevazišlo
sva njegova najgora očekivanja i prognoze.
Kakav je imao odnos prema srpskom
nacionalizmu?
– On je prezirao sve žive nacionalizme na svetu, on je
bio svetski čovek, kosmopolita i moglo bi se čak reći, u tom smislu
pragmatične politike, on je bio suviše iznad onoga što je na
dnevnom redu, što je moralo da se rešava. Ja sam ga poslednji
put videla u bolnici, našla sam ga u teškom stanju, već je imao
bolove, već je umirao. Obradovao se. On je teško podneo Nikezićevu
smrt, veoma ga je poštovao, i sećam se da mi je rekao da
se moj život sigurno promenio. Odgovorila sam da jeste, da gubitak
prijatelja svačiji život promeni... Eto, to je jedna tužna
starost, zavučen u te papire, pravio je mnogo beležaka. To je
ogromna ostavština koja se nalazi u Arhivu grada Beograda,
znam da je nova upravnica rekla da je to zaštitila jer je jedno
vreme ostavština bila i devastirana, ponešto se odatle uzimalo.
Bio je zamišljen jedan veliki projekt u sarajevskoj „Svjetlosti“
da se izdaju njegova izabrana dela, izašle su dve knjige, vrlo teško
se nalaze u Beogradu, a sav fond izdavačke kuće „Svjetlost“
je izgoreo u Sarajevu.
Bili ste prijatelji?
– Da, bili smo prijatelji. Znate šta, to je bio život u uskom
krugu, u izolaciji, i sredina nas je na neki način stavljala u
izolaciju, a pravo da Vam kažem, ni mi nismo hteli s njom da se
mešamo. Viñali smo se vrlo često, Nikezić, Tepavac, Koča i ja,
dobro, svako je imao još ponekog, posle je tu došao Vlatko Velebit,
ponekad bi se pridružio Gojko Nikoliš, ali, to su bile njihove
generacijske veze, a mi smo se viñali vrlo često i u tim prvim
godinama mi smo, zapravo, bili jedini sagovornici. Nikad nismo
sebi zabranjivali da o stvarima govorimo, mi nismo bili nepristojni
ljudi, nismo bili zluradi i nismo govorili – al’ smo bili u
pravu. Naslućivali smo šta dolazi.
93