ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

sam otkrila da su ljudi komplikovane ličnosti – njegova prepiska
sa profesorom Ramovšem iz Slovenije, njegov boravak u
Rusiji. On je spadao u onu grupu intelektualaca koju je srpska
vlada slala u sve zemlje, a on je bio u grupi koja je otišla u Rusiju.
Moj profesor srpskohrvatskog jezika, kako se to tada zvalo,
bio je Mihajlo Stevanović, profesor istorije jezika je bio Radovan
Aleksić, profesor uporedne gramatike slovenskih jezika je
bio Radoslav Bošković, to je predmet koji sam jako volela i koji
mi je pomogao da čitam na svim slovenskim jezicima.
A jeste li izlazili?
– Postojale su mogućnosti za druženje, ne mogu da kažem
da nisam izlazila, ali, da budem iskrena, igranke mene nisu
mnogo privlačile, mi smo se družili, vodili silne rasprave. Pedesetih
godina Beograd je počeo da se otvara, dolazili su ljudi
čija ste predavanja mogli da slušate na Kolarčevom univerzitetu,
Žan Kasu, ljudi koji su podržavali Jugoslaviju, dolazile su
kulturne grupe, dolazilo je englesko pozorište, kinesko pozorište
i balet, dolazili su glumci, Žerar Filip, Simon Sinjore, dakle,
to je postajala sredina koja je budila našu radoznalost i mi smo
na sve to išli, jako se trudili da doñemo do karte, bilo je tada i
posebnih predstava za studente. I intelektualni život je bio dinamičan,
nije uopšte bio ravan, tada je počela da izlazi Nova
misao, tu su se vodile neke rasprave, došao je Đilasov slučaj, on
je bio jedna neočekivana pojava u pokretu koji je bio jedinstven,
ali ne mogu da kažem da je to bilo samo u atmosferi straha, da
na partijskom sastanku baš ništa niste mogli pitati, ja ne pamtim
takvo vreme. Partijski smo bili organizovani na fakultetu,
sećam se, Sulejman Redžepagić se zvao, bio je darovit student,
on je tada u raspravi o Đilasu imao i neka pitanja. Sećam se vrlo
dobro „ibeovaca“ koji su se vratili sa izdržavanja kazne i došli
da nastave studije, moja generacija je njih već zatekla na fakultetu.
Oni su delovali kao fizički izmučeni ljudi, ali u studentskoj
sredini uopšte nisu bili ekskomunicirani. To su bili vrlo
sposobni ljudi, meñu njima je bio i Mitar Pešikan koji je posle
postao akademik, bio je i Dušan Jović koji je kasnije postao profesor
univerziteta, mi smo se družili normalno na studijama i
26