ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

stvari imaju kontinuitet, one nas jako odreñuju, a nisu interpretirane.
Treća stvar koju sam s velikim naporom radila, to će
Vam možda biti čudno jer sam radila knjigu o Nikeziću, i uradila
sam je krajnje racionalno, da vidim šta je tu bilo, zašto stvari
ne uspevaju, ali ja sam mnogo teže od te knjige radila zbornik o
Zoranu Đinñiću. Ja sam dve i po godine čitala ono što je Zoran
Đinñić napisao i za mene je to prilično jedinstvena intelektualna
biografija u Srbiji, zato što Đinñić ostavlja pismeni trag,
on ne laže ni sebe ni druge, da je bio radikalni levičar, da je
simpatisao anarhiste, da je prošao kroz nacionalizam, da je teorijski
liberal, ali da živi u zemlji gde dva miliona ljudi egzistira
na socijalnoj margini, prema tome, ne može da bude ravnodušan
prema njima. On je za mene vrlo važna pojava u srpskoj
istoriji, možda je najjasnije osetio problem da država mora biti
zasnovana na zakonu, da se politički protivnici ne mogu tretirati
kao neprijatelji i fizički istrebljivati i da se u društvu može
napredovati prema znanju i sposobnostima. Dakle, on je osećao
da Srbija dvesta godina ima program koji ne uspeva da realizuje,
da je ona zabavljena pitanjem države, da za tu državu ratuje
nemajući jasan pojam o njoj, ali da joj izmiče ideja moderne
države i ideja društva. To je razumeo Zoran Đinñić. Zato je hteo
da promeni tu ideološku matricu. Bio je potreban veliki napor
da se to uhvati zato što je on bio savremenik, zato što je njegova
sudbina bila tragična, a Vama ću reći, ja sam osećala da mi, svi
autori zbornika, to radimo u jednom neprijateljskom okruženju.
Ja sam radeći uvod i ureñujući zbornik osećala da društvena
zajednica neće da prihvati tu istinu, da neće kritički da se odredi
prema sebi zbog takvog ishoda. To su stvari koje sam vrlo teško
radila. Sad me je naša koleginica Radmila Radić naterala
da napravim svoju bibliografiju, ona nije potpuna ali tu su
glavne stvari. Vidim da sam se mnogo bavila drugim istoričarima
i meni samoj je neverovatno koliko sam predgovora i pogovora
napisala. Smatrala sam da je to vrlo važno, da je predgovor
ključ za čitaoca, za knjigu, a drugo, jako sam se mnogo bavila
prireñivanjem svedočanstava o svom vremenu i o ljudima.
Zato što, vraćam se na iskustvo 1945, neke ličnosti se gube, gube
se nekakvi kontinuiteti, nekakve vertikale, i mislim da ono
što savremenici ne urade, sa velikom iluzijom se očekuje da
147