ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

teže vreme. Pri kraju života on je najviše govorio o ratu, ja sam
svaki dan odlazila, dolazili su i drugi ljudi, njegovi vršnjaci, za
njih je antifašistički pokret bio nalog vremena poštenom čoveku,
oni su u tome tako učestvovali. Nikezić je rat proveo u Srbiji
zajedno sa Dražom Markovićem i njegovom ženom. Kad sam
čitala te knjige i kad sam ih slušala, mislila sam kako je to bilo
mnogo teže nego biti negde u Bosni, na Sutjesci, jer ste tamo
ipak sa svojima, a oni su bili jako progonjeni ovde. Rekao mi je:
„Znaš šta, ako bih morao da biram izmeñu četnika i staljinista
ja bih izabrao ovo drugo.“ „Otkud Vam taj izbor?“ pitam ga, a
on kaže: „Kod njih ima nekog metoda, a ovo je stihijsko ubijanje.“
Jedno vreme je radio u gradskoj vlasti i u gradskom komitetu,
u to vreme je poginula njegova prva žena u saobraćajnom
udesu, ona je bila ćerka Milete Jakšića, pesnika, posle je sklopio
novi brak, krenuo je u diplomatiju i verovatno je mislio da
će tu provesti život. Imao je ogromnu radoznalost, prvo, on je
bio jedan od najobrazovanijih ljudi u našoj sredini, neverovatno
je poznavao istoriju umetnosti, spoljnu politiku, literaturu, bio
je poliglota, svuda je naučio jezik, jako je mnogo upio od sveta.
Bio je introvertan čovek i malo melanholik. Imao je skepsu
prema ruskom modelu i mislio je da se Jugoslavija dva puta u
svojoj istoriji deprovincijalizovala, prvi put 1941. kad je pružila
otpor fašizmu, i drugi put 1948. kad je pružila otpor Staljinu.
To njegovo nepoverenje je bilo trajno, tako je on bio i obeležen,
konačno, kao „zapadni čovek“, iako on sebe nije tako video. Govorio
je: „Bio sam otvoren, nisam hteo ovde da zavedem Zapad
nego da zemlja evoluira.“ Ono čime je on brzo zadobio pismeniju
srpsku javnost, tačnije, pismeniji deo partije, to je bio njegov
jezik, u stvari, njegov način mišljenja. Zatim, to je bila podrška
modernizaciji u svim njenim aspektima, pre svega, privredna
modernizacija, nove tehnologije, tržište, novi ljudi.
Onda, neko uvažavanje struktura, u okviru jednopartijskog sistema
postojao je mehanizam koji je možda nekom ličio na dekor,
ali Nikezić ništa nije shvatao formalno, ni sindikat, ni Socijalistički
savez, ni omladinsku organizaciju, govorio im je: „Imate
svoje statute, svoje programe, probajte da budete autonomni,
budite agresivni.“ Bio je svestan nužnosti smene generacija i to
je možda osnova za naš ljudski i politički susret, smatrao je da
95