ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

vili fizičkim radom, bavili smo se dosta sportom, tu je bilo solidarnosti
i druženja, delili smo pakete, sretali smo se sa mladim
ljudima iz čitave Jugoslavije, neki entuzijazam je tu postojao i
mislim da je bio autentičan. Bio je blizu Beograd, tu su živeli
moji roñaci, moji roditelji su dolazili, ali ja sam se stidela, osećala
sam se nekako nelagodno da me oni posećuju i da se ja izdvajam.
Šta je za Vas značio odlazak na radnu akciju?
– Znate šta, to je bio jedan pokret, to je bio neki duh vremena,
mi smo osećali da učestvujemo u izgradnji, u obnovi zemlje,
mislim da je nama tu jako važno bilo i druženje i ja sam se,
sramota me je da kažem, sa svake akcije vratila kao udarnik, ja
nisam bila nikakav funkcioner tamo, bila sam običan brigadir
kao i toliko mojih vršnjaka. Neka naša prijateljstva su se do danas
očuvala sticajem raznih okolnosti, bilo zato što smo se posle
u Beogradu viñali kao studenti i nastavili da se dužimo, bilo što
smo, kako smo odrastali, ulazili u porodične veze. Recimo, prijateljstvo
sa mojom drugaricom Lilom Mićić, koja je dve godine
starija od mene, tada je počelo i traje potpuno nepomućeno do
današnjeg dana. Kada ima nešto važno da mi kaže, kao što je
odlazak njene ćerke i zeta u Ameriku pred mobilizaciju, ona će
doći da to ovde kaže i obrnuto.
Da li je rano ratno iskustvo uticalo na Vaš
interes za politiku?
– Sve zavisi od toga šta podrazumevamo pod pojmom politika.
Sigurno da je cela ta atmosfera, tako kako sam ja volela
sasvim iskreno da Vam je opišem, uticala na moj angažman, na
čitanje, na razgovore, na učešće u omladinskom životu, to je,
prosto, jedno vreme... Meñutim, ja bih to teško rekla nekom
drugom, ali ja sam se tog političkog angažmana uvek pomalo
stidela.
Zašto?
– Pa, smetalo mi je da se ja nekako izdvojim, da budem
angažovana u smislu da imam vlast nad svojim vršnjacima, po-
23