ÄINJENICE I TUMAÄENJA Dva razgovora sa Latinkom PeroviÄ
ÄINJENICE I TUMAÄENJA Dva razgovora sa Latinkom PeroviÄ
ÄINJENICE I TUMAÄENJA Dva razgovora sa Latinkom PeroviÄ
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
la takve, a i <strong>sa</strong>ma <strong>sa</strong>m bila takva, ja <strong>sa</strong>m rekla: „Pa, u redu,<br />
oprostiću se, ali šta vas trojica mislite, od čega <strong>sa</strong>m ja napravljena?!“<br />
Ja <strong>sa</strong>m taj govor radila, to je trenutak koji nikad neću<br />
zaboraviti, to, zapravo, i nije tekst, to je jedno stanje, jedno preživljavanje...<br />
Uoči dana pogreba, otišla <strong>sa</strong>m kod Konstantinovićevih,<br />
prosto da još neko to pročita. Konstantinović (Rade) je<br />
pročitao, pružio mi je tekst ne rekavši ništa i ja <strong>sa</strong>m se malo<br />
primirila, osećala <strong>sa</strong>m se kao da <strong>sa</strong>m se posle zime negde zgrejala.<br />
Sutradan je bio uža<strong>sa</strong>n dan, siv, hladan, ispod nule, padao<br />
je sneg iako je bio april, okolo vojska, sećam se da je Đukanović<br />
došao <strong>sa</strong> telohraniteljima, uopšte je atmosfera bila mračna...<br />
Prišao mi je Ljuba Tadić, glumac, <strong>sa</strong> kojim <strong>sa</strong>m se znala još iz<br />
detinjstva, drugovala <strong>sa</strong>m <strong>sa</strong> svim Tadićima, bilo ih je četvorica,<br />
živeli su vrlo teško i, uopšte, imali smo jedan dubok, prijateljski<br />
lični odnos – ja <strong>sa</strong>m to opi<strong>sa</strong>la u nekrologu Ljubi Tadiću<br />
koji je objavila Helsinška povelja. I onda mi je rekao: „Lakše mi<br />
je što ćeš ti govoriti, neće biti frazetina“, a ja <strong>sa</strong>m rekla: „Ali,<br />
Ljubo, kako ću ja to da izgovorim?“ On je na to rekao: „Samo diši<br />
duboko. Tako mi glumci <strong>sa</strong>vlañujemo emociju na sceni.“ Ja<br />
<strong>sa</strong>m stvarno to radila, poslušala <strong>sa</strong>m ga i tako <strong>sa</strong>m uspela da to<br />
izgovorim... Prema meni je stajala cela Ivanova porodica. Opraštala<br />
<strong>sa</strong>m se od čoveka čija je supruga tri godine, svake noći, izvlačila<br />
ključ iz brave u nadi da će se nestali Ivan odnekud vratiti.<br />
Taj su ključ pronašli kad su otvorili jamu, što je najstrašnije,<br />
ključ je još ulazio u bravu, moglo je da se njime otključa. I pronañen<br />
je Ivanov <strong>sa</strong>t koji je još uvek radio. Meni je ta banalnost<br />
bila užasna, stvari su nadživele čoveka koji mi je bio blizak. Posle<br />
<strong>sa</strong>hrane danima ni<strong>sa</strong>m mogla da govorim jer je bio hladan<br />
vazduh, ali što je najvažanije, danima ni<strong>sa</strong>m mogla da izbacim<br />
taj tekst, stalno mi se vrteo po glavi... Kažem, to i nije bio tekst,<br />
već prosto jedno stanje, jedna atmosfera, jedno osećanje, jedna<br />
istorija uživo, ja <strong>sa</strong>m se opraštala od čoveka koji je posle treninga<br />
seo na klupu da se odmori, odatle su ga državni organi pokupili,<br />
stavili u beli kombi, zavezali mu oči, ruke, noge, odveli ga<br />
na Frušku goru, tamo ga je čekala iskopana jama puna kreča,<br />
naterali ga da klekne i pucali mu u potiljak... Sav taj užas moj<br />
razum je odbijao da prihvati. Ipak, postala <strong>sa</strong>m ga svesna tek<br />
kada je otvaran spomenik na Fruškoj gori, uradio ga je Ivanov<br />
254
Change language