ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

Da li je odlazak iz politike 1972. za Vas bio
traumatičan?
– To je bilo dramatično vreme, mi smo učestvovali u tome
sa osećanjem da se na neki način vrši izbor orijentacije, dramatičan
je bio iz nekoliko razloga. Prvo, to je meni verovatno i
pomoglo, ja sam jako poštovala ljude iz generacije koji su se našli
na toj strani, pre svega Nikezić je tu bio, Koča Popović, Predrag
Ajtić, Dobrivoje Radosavljević, Mirko Tepavac, to su ljudi
koje sam ja lično poznavala, za koje sam znala da su veoma čestiti,
da ih vlast apsolutno ne impresionira, da shvataju da Jugoslavija
iscrpljuje kapital od koga je živela u ratu, pa od rata
do 1948, pa od 1948. dalje, da stvari moraju da se menjaju, dakle,
bilo mi je neshvatljivo da ljudi tih kvaliteta budu izloženi
jednoj besomučnoj kampanji, da budu tretirani kao nekakvi otpadnici,
izdajnici. To me je veoma pogañalo, a u isto vreme
meni je pomagalo, mislila sam – pa, čekaj, ako ovi ljudi imaju
neku doslednost i to sve mogu podneti, ko sam ja tu, ja pripadam
mlañoj generaciji. Drugo, ja stvarno nisam mislila da je
politika moja sudbina, da ceo radni vek treba da provedem na
nekoj funkciji. Ja sam u meñuvremenu završila postdiplomske
studije i na Fakultetu političkih nauka, imala sam već magistraturu,
tamo sam držala predavanja, spremna sam bila da radim
doktorat i nisam ga prijavila samo zato što sam bila na
funkciji, što nisam želela da doñem u situaciju da neko te stvari
meša i da mene možda favorizuje.
A nije nikad dolazilo u pitanje da to nećete
uraditi?
– Ne! Dakle, ja nisam bila neko ko misli da tu treba večito
da ostane, ja sam bila veoma angažovana, jako sam mnogo
radila u tom timu. Takvo je bilo mesto na kome sam se nalazila,
to je bila izvršna funkcija. Nikezić je čovek koji je došao iz
decenija diplomatske službe, on je imao veoma dobro poznavanje
sveta, bio je po prirodi skeptik, nikad ne biste mogli dovesti
u pitanje njegov ilegalni rad, njegovu antifašističku borbu, on je
58