ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

– Ja se s Vama potpuno slažem, ali on je govorio i o tome.
Opozicija nema nikakav drugi program, i ona je htela nacionalnu
državu. I kad je Milošević poražen u ratovima, ona je
odbacila njega, ali ne i njegovu politiku. Mislila je da tu istu politiku
može nastaviti drugim sredstvima – diplomatskim. A
realnost je bitno izmenjena.
Kada je Đinñić promenio mišljenje, kada je došao
na vlast i kada je morao da preuzme odgovornost?
– Ja mislim da se to desilo ranije, kad je video kako prolazi
opozicija na izborima, kad je video da se i posle rata to nastavlja,
mislim da je on tada počinjao da shvata da je potreban
drugi program, druga orijentacija. Mene je fasciniralo ne njegovo
poznavanje istorije Srbije, već njeno razumevanje. Ali smatram
da je stanje u Srbiji koje su za sobom ostavili ratovi, izbeglice,
sve to urušavanje, ta pustoš u ljudima, da je toga postao
svestan tek kada je došao na čelo vlade. On na jednom mestu
kaže: „Srbija nije minsko polje, to je tepih, gde god zgaziš, trulo
je.“ Dakle, on je bio svestan sloma Srbije i znao je da se ona ne
može podići na programu koji ju je doveo do sloma. To je za
mene odgovornost. Đinñić kaže: „Dogovorimo se s Crnogorcima.
Ja mislim da je bolje da ostanemo u federaciji, ali ako oni hoće,
ako je to njihov izbor, završimo to pitanje...“ Zar nije to isto govorio
i Vaclav Havel povodom Slovaka? Onda, oko zločina. On
je ipak mlad čovek koji se školovao u Nemačkoj, on nije odobravao
zločine. Rekao je: „Ja neću nikad odobriti ratni zločin, ali
neka to rade sudovi, neka to bude stvar prava.“ Ja tako razumem
i njegove kompromise. Možda oni nisu bili pametni,
možda su oni pogoršali situaciju, ali oni su išli iz te motivacije
koja je bila racionalna – ne baciti crkvu potpuno na suprotnu
stranu. Šta da radi sam?! On je bio sam, je l’ tako? Ne baciti crkvu
potpuno na suprotnu stranu, a veronauka, smatrao je da to
neće imati odlučujući značaj, to će možda da traje neko vreme...
Ali, remitologizacija Kosova nije njegovo delo, ona je posledica
odustajanja od onoga što je on hteo. Mislim da je Đinñić znao
kakve su mogućnosti, on nije hteo da se potpuno suprotstavi
mnogim ljudima, jer su svi u tome učestvovali. Oni su njega
osetili kao opasnost, on je izručio Miloševića, mislili su – gde će
236