ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

To, možda, izgleda vrlo strogo, jer, imali ste prvu Jugoslaviju
koju su potresali ozbiljni sukobi i sad iz naknadne perspektive
možete da kažete – pa kakva je to bila diktatura?! Znate šta, za
onoga ko je bio pogoñen tom diktaturom, ja ne mislim da je to
bio razvoj. Taj period je kratko trajao, znamo kako se završio,
ne možemo da kažemo da o tome imamo neke ozbiljne, slojevite
studije. Ja to isto mogu da kažem i za drugu Jugoslaviju, to su
različite faze, ali teško da je tada bilo nekoga u Srbiji ko obnovu
Jugoslavije, bez obzira što je na njenom čelu bio Hrvat, bez obzira
što su vladali komunisti, nije doživeo kao veliki istorijski
čin.
Mislite da jeste?
– Mislim da jeste! Za Srbe je bilo bitno da se obnovi Jugoslavija,
oni su bili na pobedničkoj strani.
Omladina je bila većinski levičarski
opredeljena?
– Apsolutno, apsolutno, to pokazuju i radne akcije i komunikacije,
vi ste tad imali čak i jednu iluziju o balkanskoj federaciji
što ja ne mislim da je bila samo kombinacija spoljnopolitička
i velikih sila. To je bio jedan veliki entuzijazam koji se
onda spuštao sa realnošću na zemlju i, naravno, hladili su se
neki odnosi i došao je pritisak 1948. godine, što je Jugoslaviju
homogenizovalo, možda je neke procese i blokiralo, možda bi se
neke stvari ranije otvorile, ranije bi se o njima raspravljalo...
Za neke stvari je značilo i korak napred?!
– Kako da ne, ja na celo to vreme gledam kao na proces
koji ima svoje faze, ja ne mislim da su se svi u svakoj etapi tih
procesa jednako osećali, ljudi su se različito osećali, ali bojim se
da prave žrtve, hajde da kažemo, ljudi koji su trpeli posledice
tog istorijskog procesa, manje govore o tome i to je problem.
Kako istoričar da doñe do onog autentičnog kada su se kod nas
smene vlasti uvek kapitalizovale i još važi ono što je govorio
Slobodan Jovanović za Obrenoviće: „Ko je dva puta bio privoñen
32