ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

mogu da nose niti mogu da skinu. I ja imam za to čitav niz primera.
Jednom sam otišla kod Petra Stambolića, našla sam ga u
bašti, on je inače bio jedan vrlo, kako da Vam kažem, karakterističan
Srbin u smislu neke odgovornosti, dobrog poznavanja naroda,
shvatanja šta se tu može, zatekla sam ga kako reže ruže,
sećam se da su mu ruke bile sve izbodene, i on mi je rekao: „Od
1948. ništa više ne razume!“ On nije izgovorio njegovo ime, ali...
Zašto od 1948?
– Oni su svakako mislili da je to početak raskida sa staljinizmom,
sa tim sistemom. Ja se vrlo dobro sećam, recimo, kad
je bio rad na ustavnim amandmanima, to je bilo jako dramatično
vreme, 1971. godine, Nikezić i ja smo otišli kod Kardelja, on
nas je pozvao u kuću i to je bio jedan vrlo neprijatan razgovor,
rekao je: „Pružili ste otpor svemu!“ Pitali smo: „Na koga mislite?“
„Na Srbe!“ „Samo Srbi?“ „Ne, i Tito!“ Hoću da kažem, oni
su imali tu mešavinu, da se bez njega ne može, računali su na
njegovo zaleñe, na njegov ugled u masama, na tu lojalnost...
Kakav je bio Titov odnos prema Vama lično kao
osobi mlañoj od njega više od četrdeset godina? Da
li je bilo razlike u njegovom odnosu prema Vama
zato što ste žena, odnosno, da li je imao tu vrstu
predrasuda?
– Znate šta, tada smo u rukovodstvu, u periodu o kome
ja mogu nešto da Vam kažem iznutra, bile samo Savka Dabčević
i ja. On je tada bio bliži sa hrvatskim rukovodstvom, na taj
način je bio bliži i sa Savkom, iako je, kad je došao trenutak raskida,
pokazao da nema tu vrstu emocija i sentimenata. Ja sam
uvek imala neku distancu, ja se nikad njemu nisam obraćala sa
„druže Tito“, sa „druže Stari“, ja sam mu govorila „druže Predsedniče“
i persirala sam mu.
A kako je on Vas oslovljavao?
– Zvao me je po imenu i nije mi persirao. Ja sam imala
slobodu da mu kažem apsolutno sve, ne mogu da kažem da sam
78