ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

1. O SEBI
Kako pamtite ratne i prve posleratne godine?
Okupaciju u Drugom svetskom ratu dočekali ste u
Kragujevcu kao osmogodišnja devojčica. Šta Vam
je iz tog vremena ostalo u najupečatljivijoj
uspomeni? Kakva je bila Vaša mladost i školovanje
u prvim posleratnim danima?
– Ja se nikad nisam vraćala na stvari koje ste formulisali
svojim pitanjima i ovaj razgovor sam prihvatila isključivo
zbog Vas lično, zato što imate tu strast da stvari razumete i što
imam veliko poverenje u Vas. Nisam sigurna da li ću uspeti da
dosegnem Vaša očekivanja, ne zato što bih htela nešto da prikrijem,
da ublažim, da ne budem do kraja iskrena, već zato što ja
sudove o sebi vrlo teško glasno formulišem. Za Vas ću pokušati
da budem do kraja otvorena, a koliko će to Vama koristiti, sami
ćete proceniti. Na ovo Vaše pitanje gotovo mi je najlakše da odgovorim
iako je i ono pokazalo da kada se čovek vraća unatrag,
za neke stvari tek sada ima razumevanje i vidi da nisu tako
jednostavne. Ja sam sve vreme okupacije provela u jednom selu
pored Kragujevca, u Beloševcu, ni sat vremena hoda nije udaljeno,
i sad, kada sam povodom Vašeg pitanja razmišljala, shvatila
sam da nikad nisam svoje roditelje pitala zašto smo se mi
tamo, kako se tada govorilo, sklonili, jer to nije bilo drastično
uklanjanje od opasnosti. Verovatno smo otišli da bismo bili u široj
porodici, i to je stvarno bila pametna odluka i mojih, a i roditelja
moje braće od tetaka. Tamo je bilo mnogo dece, tamo su živeli
moj deda i baka po majci, ali su živela i njegova dva brata i
nas je bilo vrlo mnogo u toj, da tako kažem „dečijoj koloniji“. Ja
sam bila jedina devojčica, moja braća od tetaka su bili daleko
brojniji i za mene je bilo posebno iskustvo nadmudrivanje sa
15