ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

partije.“ Odgovorila sam da to činim iz generacijskih obzira –
možete misliti kako bi bilo da sam mu rekla svoje prave razloge
za obzir?! Andrić mi je posle rekao: „Ja sam Vam se divio“, a ja
sam po tonu, po izrazu lica, po tome kako mi je pružio ruku, to
razumela kao: „Ja sam Vas žalio!“ Da nisam pogrešila dobila
sam potvrdu kasnije, kad mi je Miodrag Protić, slikar i pisac
koji je bio upravnik Muzeja moderne umetnosti, ispričao nešto
što je uneo i u svoju knjigu Nojeva barka. Andrić nije prisustvovao
otvaranju Muzeja, ali je posle izvesnog vremena, nenajavljen,
došao da ga razgleda. Neko je rekao Protiću da je Andrić u
Muzeju, i kako mi je on kazao, on se odnekud sjurio i sa uzbuñenjem
čekao šta će Andrić da kaže. A Andrić mu je rekao: „Žalim
Vas, Protiću, žalim, ovo nismo mi!“ Ali u vezi sa tim, zanimljiv
je jedan podatak novijeg porekla. Kad je obeležavana četrdeseta
godišnjica Muzeja, slušala sam aktuelnog predsednika
države, a i samog bivšeg upravnika Muzeja koji su govorili da
je, eto, takva jedna moderna ustanova napravljena uprkos totalitarizmu
i uprkos tom režimu! A država je, zapravo, to finansirala,
sve je učinila, bez nje te ustanove ne bi ni bilo. Ali, udaljila
sam se... Dakle, Kongres kulturne akcije je trenutak velike
treme koju pamtim. Drugi trenutak je susret Srba i Hrvata neposredno
posle rata devedesetih godina, održavao se u hotelu
„Metropol“, organizator je bio Helsinški odbor i ja sam imala
uvodnu reč. Imala sam neopisivu tremu, znam da sam nad svakom
reči bdela, ne samo ja nego i drugi ljudi, sećam se da mi je
Biljana Kovačević-Vučo, koja je učestvovala u organizaciji skupa,
prišla i rekla: „Ja ništa ne čujem, potpuno sam ogluvela od
treme!“ Toliko smo svi bili napeti. Ja sam to slovo održala,
predsedavao je profesor Milan Šahović i kad sam završila on je
rekao: „Nije uobičajeno, ali ja želim da izrazim svoju saglasnost
sa uvodnim referatom!“ Na to je Stipe Šuvar koji je, tako, više
glumio cinika nego što je bio ciničan, iz sale rekao: „Ja skoro da
nemam primedbi!“ Onda mi je, naravno, malo laknulo. Ja se sećam
tog izlaganja, ono je i objavljeno, govorila sam da nama, i
jednima i drugima, predstoji ogroman put, da smo se jako spustili
u ratu, da je javni govor Srba i Hrvata dehumanizovan, da
smo jedni druge okovali stigmama. Tada se postavljalo pitanje
kad će Srbi, a kad Hrvati, imati svoga Branta, a ja sam rekla
252