ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

vu. Mislim da je on bio duboko rezigniran, poput svakog od ljudi
koji su u pokretu učestvovali sa nekakvim dubljim motivima,
a ne samo da dobiju vlast, ostvare neki interes, nešto otmu...
Đilas je bio vrlo skrupulozan u kritici ljudi, on se nikad nije
svetio. On nikad nije napisao da je Tito hohštapler, „tipčina“,
kako kaže Milorad Ekmečić da se u beogradskim krugovima govorilo
o Titu. Meñu njima, rebelima, kojima je 1945. godine more
bilo do kolena, Tito je bio najstariji, iskusniji i ljudski zreliji.
U memoarima Vlast i pobuna, Đilas priča o jednom sastanku
kod Tita na kome je Ranković referisao o suñenju Draži Mihailoviću
i dogovaranju Malovića s Dražom o priznanju koje bi mu
spasilo glavu. Đilas piše da je Tito primetio: „Pa to nije isključeno
– to je političko suñenje“, dok su prisutni, meñu kojima je
sigurno bila „vodeća četvorka“, skočili na Tita tvrdeći da to ne
bi razumeli borci, da bi to izazvalo i revolt rodbina žrtava. „Tito
se ćutke priklonio argumentima ostalih, utoliko voljnije što ni
sam nije intimno bio protiv.“ Đilas je kritikovao Tita zbog lične
vlasti, pisao mu je pismo da „dugo traje“, da je krajnje vreme da
počne da priprema smenu kako bi obezbedio svoje životno
delo... Onda Goli otok. Najveću štetu antikomunizma ja ne vidim
u diskreditaciji komunista već u uprošćavanju stvari. To se
ne odnosi samo na rat izmeñu četnika i partizana, već i na sukob
sa Staljinom. Za mene je tu opet bitno nasilje kao konstanta.
Retki su autori koji kao Milovan Đilas ukazuju na višestruke
uzroke kako sovjetskog Gulaga tako i jugoslovenskog Golog
otoka. U ovom drugom slučaju Đilas ih ne vidi samo u ideološkoj
isključivosti u vlastitim lenjinističkim i staljinističkim
strukturama, oni proizlaze „delom i iz naših balkanskih struktura“.
A onda, ne radi se samo o „neljudskoj“ i „antiljudskoj“
prirodi komunista, već o ljudskoj prirodi. Najveći broj informbirovaca
bili su, po Đilasu, idealisti-internacionalisti. Ali bilo je i
karijerista, sujetnih ljudi, lova u mutnom. „Bilo je meñu informbirovcima
i podlaca i beskičmenjaka, koji su se naprosto
prevarili u računu – takvi su u logoru postajali doušnici i mučitelji
svojih sapatnika.“ Zatim, Đilas je smatrao vrlo opasnim obračun
u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, on to piše u svojim knjigama,
mislio je da je problem da se ta alternativa održi. Đilas nije bio
zagovornik rata, nije bio protagonista nacionalizma. On je, u
246