ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

njima i osećanje da nisam isto što i oni. Kako pamtim okupaciju?
Tu bih morala da Vam kažem neki podatak o kome ja, zapravo,
nikad nisam govorila. Braća moje majke, njena braća od
stričeva, znači, moji ujaci iz druge dve porodice, su svi bili u
partizanima, bilo ih je četvoro i neki od njih su bili predratni
komunisti kao moj poslednji ujak koji je umro ove zime, bio je
sudija Ustavnog suda. On je završio prava pre rata, primljen je
u partiju godine kada sam se ja rodila i ja se kao kroz san sećam
odlazaka u zatvore i opasnosti u toku rata jer su sve te kuće
često pretresane, moj deda i drugi deda iz te porodice, treći je
umro pre rata, su često pretresani i izvoñeni noću. Moram reći
da niko nije tada doživeo neku drastičniju sankciju, ali živelo se
u neizvesnosti, opreznosti i strahu. Prvi traumatični dogañaj
koji pamtim bilo je streljanje u Kragujevcu, i pamtim ga iz više
razloga. U selu Grošnici, nedaleko od Kragujevca, ubijena je vrlo
brojna muška familija moga oca, on sam je slučajno izbegao
streljanje jer kada je ono počelo, mama mu je rekla da se negde
skloni, on je zalutao u šumi gde ga je neko sreo i rekao mu da u
Grošnici sve streljaju i da beži. Tako se on pukim slučajem spasao,
ali su ubijena njegova roñena braća i njihova deca, moja
braća od stričeva. U Grošnici je postojala, ne znam da li još
uvek postoji, spomen ploča gde je bilo mnogo Perovićevih, mislim
da je bilo dvanaest muškaraca, najbližih srodnika moga
oca. To je bilo nešto što je živelo u porodici, ali stre-ljanje u Kragujevcu
pamtim iz vremena posle rata jer mi je ostalo u vrlo živom
sećanju kako je grad tada izgledao. Pamtim ga kao grad
žena u crnini u kome se vrlo tiho govorilo jer je, zapravo, iz svake
kuće neko bio izveden i streljan. Iako sam bila devojčica, imala
sam jasnu svest o tome da su izvoñeni ñaci. To se moje pamćenje
održalo i na druge načine jer je poznati profesor Lazar
Pantelić koji je streljan zajedno sa ñacima, a nuñeno mu je u
poslednjem trenutku da ih napusti, bio otac jedne od mojih
najbližih drugarica Olje Pantelić. Ja sam, zapravo, u toj kući
rasla, zajedno smo učili, to je bila brojna porodica, tri ćerke i
dva sina, svi su učili ili studirali, i za mene je ostala tajna kako
je njihova mama, gospoña Mira, uopšte preživela. Ja se samo
sećam da je ona izdavala jednu sobu, da se živelo vrlo oskudno,
potrebe su bile zaista minimalne, ali pamtim da je postojala
16