ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

mena preuzimao čitave delove. Dakle, ne treba nikoga ni da
anatemišemo, niti da glorifikujemo, gledajmo ljude realno. I
nije to prvi put, to je mala kultura gde odskoče izvesni ljudi,
obave ogromne poslove, obave poslove za čitave institucije, ali
oni na neki način postanu i monopolisti, besprizivni arbitri,
koje je posle jako teško pomeriti i ići napred, postanu neprikosnoveni.
To treba imati u vidu. Postoje samo dva dela od kraja
Drugog svetskog rata koja mogu da se tretiraju kao neko
svesno potiskivanje Slobodana Jovanovića, inače, on je bio citiran
u literaturi i nije potrebno praviti novu istoriju mimo činjenica.
Da ne govorimo o tome da je i on lomio koplja preko glava
drugih ljudi, tako je prošao Pera Todorović, trebalo je da proñu
decenije da se srpska književna, politička i društvena istorija
vrate Todorovićevom delu, da počnu da ga čitaju i interpretiraju.
Hoću da kažem da su okolnosti mnogo komplikovanije nego
što se u tim instant-istorijama i interpretacijama hoće da
predstavi. Ja sam pisala o Slobodanu Jovanoviću u knjizi Izmeñu
anarhije i autokratije. I on sam je podelio sudbinu dominantne
političke kulture – ovde je izdaja ključna stvar. Shvatanje
jedinstva naroda kao organskog jedinstva ne dopušta da se
oslobodimo izdaje. Jovanović je pisao i o negativnim karakteristikama
srpskog kulturnog obrasca sa željom da se to objavi
tek posle njegove smrti, to je i učinjeno. „Pojedinac, bez sumnje
treba da bude učlanjen u pojedinim kolektivima i da služi njegovim
ciljevima, ali u toj službi ne sme se sav iscrpsti ako neće
da u sebi uguši ognjište slobodne savesti“, pisao je Jovanović.
Zašto je potrebno danas lagati? Zašto je potrebna čitava ta mitologija
o Slobodanu Jovanoviću?
Sad hoće i da ga vade iz groba...
– Pa, to je jedna nekrofilija, to je postiñujuće za nauku,
ali, donete su posle Drugog svetskog rata i kosti Dušana Popovića,
srpskog socijaliste, odličnog novinara, pismenog čoveka.
Zašto mi pribiramo i svoje mrtve? Radikalski prvak Miša Trifunović
je smatrao da živi nisu dovoljni da pokriju zamišljeni državni
teritorij, potrebno je pridružiti im i mrtve. A za neke se,
opet, ne zna ni gde im je tačno grob. Ksenija Atanasijević, bila
je prva srpska filozofkinja, ne zna se više ni gde joj je grob, ona
191