ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

i je vrlo bitan“, i pokazala da je Đurić uhapšen pošto smo mi
bili uklonjeni. Ali trebalo je baš nas prikazati kao žandarme jer
onda je sve unisono, onda tu više nema razlike. Ta stigma, da
smo mi zabranjivali, da smo mi bili lažni liberali, da smo mi,
zapravo, pravi staljinisti, dolazi otuda što mi nismo bili nacionalisti,
što smo mi smatrali da Jugoslavija mora da živi na nekakvom
konsenzusu i sporazumu. Naša koncepcija se tu apsolutno
razlikovala, bez nje ne bi bilo amandmana 1971, to možda
neko smatra našom istorijskom greškom za koju nas treba obesiti,
ali ja Vam kažem da je to tako, to je stvarno omogućilo
Ustav od 1974. godine. Milentije Popović je tada Nikeziću i
meni rekao: „Da nije vas, ja mislim da bi bilo grañanskog rata!“
Mi smo to vodili tako da pokažemo da to nije, i nije ni bilo, protiv
interesa Srbije, to je, na kraju, jedno novo shvatanje Jugoslavije.
Kao što je Tito, i to u vreme kada je već počinjao napad
na nas i kritike, rekao: „Ja zaista moram da priznam da sam
bio iznenañen kako su oni održali ravnotežu u Srbiji u vreme
hrvatskog pokreta.“ Možda je to i bio razlog da nas sklone jer
smo pokazali da možemo na jedan drugi način da komuniciramo.
Možda smo baš zato bili opasni. Mi smo se do kraja protivili
isključenju profesora sa fakulteta, ja, ma koliko se ne slagala
sa njima, nikad ne bih bila za tako nešto, oni su isključeni sa
Univerziteta kad smo mi već otišli, nas nije bilo na funkcijama,
ali u svim tim pričama imate nešto što se stavlja nama na teret.
Pravi razlog za te insinuacije i prikivanje nas kao glavnih
staljinista je, po mome mišljenju, to što mi stvarno nismo bili
uski nacionalisti i šovinisti. Mislim da je to pravi razlog. Mi
smo bili za sporazum, mi smo uživali poverenje drugih u zemlji,
na toj osnovi su ljudi videli mogućnost opstanka te države, mi
smo bili u izvesnom smislu subverzivni jer smo uvek, pomenula
sam memoare Savke Dabčević, uvek smo smatrani prozapadnim
ljudima, iako je Nikezić govorio: „Sebe nisam tako video, ja
tu živim, morao sam da vodim računa i o jednima i o drugima.“
Dakle, to je nešto potpuno u kontekstu antikomunizma, ne žele
se nikakve nijanse. To se nije desilo ni u jednoj zemlji Istočne
Evrope, i to govori o prirodi naše tranzicije. U svim tim zemljama
to je bio nekakav most za miran prelaz, unutar tih pokreta
su se desile nekakve promene. Na kraju, takav slučaj imate i
164